Glumac Milan Marić često govori kako mu je psihoterapija pomogla u životu, ali je u nedavnom velikom intervjuu za Nedeljnik pričao i o tome kako je uspeo da se izbori sa životnim traumama koje su ga, kako kaže pritiskale kao neki teret na leđima zbog kojeg nije mogao da ostvari puni kapacitet.
U razgovoru sa Brankom Rosićem koji je vođen u podkastu “Rosić i drugovi” (možete gledati na Jutjub kanalu Velikih priča, ispod je cela emisija), Marić kaže da je svojevremeno otišao kod terapeuta jer je imao muku koju nije mogao ni da razume, ni da se izbori s njom.
“Apsolutno mi je (psihoterapija) pomogla i zato sam o tome često i govorio. Ja sam otišao sa nekom mukom koju ja nisam mogao ni da razumem, a ne da se izborim sa njom i pokušavao sam kao mlad da godinama, tu muku nekako eskiviram. Imao sam s jedne strane onaj mladalački nalet, život, želju, a s druge strane, imao sam to nešto, da budem slikovit – kao da mi neko skače na leđa i nikako nisam mogao da potrčim punim kapacitetom. I kada sam krenuo na terapiju, posle nekog vremena, taj teret na leđima je postajao sve lakši.
Ne zato što sam ja uspeo da ga zbacim samo, nego zato što sam naučio kako da ga nosim i uprkos njemu ja mogu da trčim danas i sve ove godine.”
View this post on Instagram
On priznaje da je to bio proces rada na sebi.
“Da li je to zahtevalo neku vrstu rada? Zahtevalo je. Da li je to zahtevalo neku vrstu preispitivanja, zbunjenost, proces koji je morao da se desi – jeste, morao je da se desi. Ali, zahvaljujući tome ja imam kvalitetniji život. Da li to znači da sam ja završio rad na sebi? Ne, naravno. Dešavaju se mnoge stvari, život je nepredvidljiv. Ali, terapija jeste nešto što je najbolje utrošen novac u mom životu, što mi je popravilo kvalitet života.”
Marić kaže da se sada mnogo više ljudi odvažuje da ide na terapiju, ali da treba pažljivo birati terapeuta. Dodaje da ljudi treba da nauče da pričaju o sebi, da razumeju i prihvate sebe i svoje probleme, i nauče da ih rešavaju, a ne izbegavaju.
“Imam traume sa kojima živim, za koje znam u grob ću ih odneti, one nikad neće nestati. Ali, moj odnos prema njima se promenio – ja njima više ne dozvoljavam da me povređuju, one to više ne mogu, i ne dozvoljavam im da upravljaju mojim životom. Uzeli su jedno određeno vreme mog najlepšeg života, mučile su me, saplitale su me, otežavale su mi život; nisam odustajao, nekako sam se nosio s tim kad mi je bilo mnogo teško, i kad nisam znao kako i kad nisam znao da li je uopšte moguće. Izdržao sam taj proces, verovao sam tom procesu terapije i ja danas imam osećaj da te traume ne upravljaju mojim životom – da ja upravljam njima. Ja njih nisam uspeo da izbrišem, ali sam ih prihvatio, one su deo mog života, i pod mojom kontrolom. A ne ja pod njihovom.”
Marić dodaje da smo mi zbog svega što se poslednjih decenija dešavalo mi prilično istraumatizovano društvo i da ne znamo da razgovaramo o problemima.
“Gledamo na to kao na neku svoju slabost, imamo te neke malograđanske principe da se o sramoti ćuti, nemoj da pričaš… Moramo da naučimo da pričamo o stvarima koje nas muče, zbog kojih smo slabi, koje su nam se desile, koliko god da su teške – prosto sve to doprinosi jednom opštem boljitku. I zato uvek pričam o terapiji. To nije laka odluka i nije lak proces, ali vredi probati.”
Evo o čemu je još Milan Marić govorio u intervjuu za Nedeljnik:
Tagovi
