Akademik Slobodan Vukosavić je u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti (SANU), na predavanju o dekarbonizaciji transporta i automobilskoj industriji, izneo tezu da je Plan „zelene agende“ o smanjenju emisije gasova staklene bašte do 2050. godine neostvariv na globalnom nivou zbog nedovoljnih količina kritičnih minerala.
Vukosavić objašnjava da korišćenje solarne energije i energije vetra zahteva kritične minerale, kojih nema dovoljno za proizvodnju panela i baterija potrebnih za skladištenje energije.
Neostvarivost plana zbog kritičnih sirovina
Vukosavić navodi da obnovljivi izvori sunca i vetra nisu zaista obnovljivi jer je nemoguće proizvesti dovoljno zamenskih solarnih panela.
Prema kalkulacijama „zelene agende“, do 2050. godine trebalo bi da se 71 odsto energije proizvodi iz neupravljivih izvora (vetro i solarne elektrane). To zahteva enormne količine minerala: nikla 50 puta više od godišnje proizvodnje, grafita 92 puta, srebra 40 puta, a litijuma i kobalta oko 80 puta više.
Kada se uporede potrebne količine za ostvarenje „zelene agende“ sa globalnim rezervama, Vukosavić zaključuje da je potrebno 1,4 puta više nikla, 1,7 puta više srebra i dva puta više kobalta nego što trenutno postoji. Zbog toga je „Zelena agenda onako kako je koncipirana neostvariva.“
Ipak, akademik naglašava da se ne sme odustati od imperativa napuštanja fosilnih goriva, jer su ona iscrpljiva. Rešenje vidi u razvoju tehnologija koje koriste obilato zastupljene minerale, poput gvožđa.
Opasnost litijumskih baterija i alternativni pravci
Dekarbonizacija transporta je teško izvodljiva ne samo zbog nedostatka sirovina za baterije, već i zbog njihove bezbednosne i ekološke neispravnosti.
Vukosavić upozorava da baterije nose rizik za okruženje koji je značajno veći od nuklearnih elektrana. Litijumske baterije, kada se zapale, oslobađaju kiseonik i jedinjenja koja u dodiru sa vodom stvaraju kiselinu. Dodaje da sadrže kancerogene materije i slikovito upozorava na scenario u tunelu gde bi požar električnog automobila doveo do velikog broja žrtava.
Kao prihvatljivu alternativu za transport, Vukosavić vidi automobil na metan, koji se može praviti od ugljen-dioksida i vodonika iz vazduha, dok je vodonik u direktnoj upotrebi, uprkos nekim idejama poput Tojotine i BMW-ove, takođe opasan zbog curenja i rizika od eksplozije.
Strane kompanije u Srbiju privlači “koruptivni potencijal”
Akademik oštro kritikuje politiku Vlade Srbije u vezi sa eksploatacijom retkih minerala, navodeći da strane kompanije privlači „koruptivni potencijal“.
Ističe da je Vlada strancima dala prioritet u istraživanju, dok Geološki zavod Srbije ne može da se bavi primenjenim istraživanjima bez vladine odluke. Tvrdi da se infrastruktura za rudnike (puteve, gasovode, mreže) gradi o trošku građana, a projekti poput fabrike „Stelantis“ služe kao „Potemkinovo selo“ da bi se „zamazale oči“ građanima i prihvatilo otvaranje rudnika.
Vukosavić iznosi i ozbiljne optužbe za izmene zakona: „Izbacili smo bor iz liste elemenata koji zagađuju zemlju, izbacili nikl iz formule za određivanje kategorije vode tako da smo omogućili strancima da rudare na tradicionalan način i maksimalno zagađuju okolinu.“
Kritikuje i ekonomsku korist za Srbiju: dok Ukrajina u ratu traži 50 odsto vrednosti minerala, Srbija od RTB Bora dobija tri odsto, a od projekta „Jadar“ bi dobila samo jedan odsto. Upozorava da postoji opasnost da Srbija izgubi zapadne krajeve i uništi poljoprivredu zbog rudarenja, što bi ugrozilo i prijem u EU.
Zaključak je jasan: „Moramo da zaustavimo rasprodaju resursa, ugrožavanje vodosnabdevanja, urušavanje institucija i ugrožavanje budućnosti zarad interesa male grupe ljudi koja je uzurpirala vlast.“
Tagovi
