„Ego je Ahilova peta balkanskog fudbala“: Veljko Paunović dao veliki intervju za britanski Gardijan

Novi selektor Srbije Veljko Paunović u intervjuu za britanski Gardijan prisetio se istorijskog uspeha sa mladom reprezentacijom Srbije 2015. godine, govorio je o fudbalskom nasledstvu koje mu je ostavio otac, kao i o izazovima koji ga čekaju na klupi seniorske reprezentacije.

Desna ruka Veljka Paunovića kreće se u širokom, glatkom luku: gore, unaokolo i dole. „Ovo mi se često dešava“, kaže on, prateći pogledom svoj prst dok crta krivinu u vazduhu.

To je njegov prvi dan kao selektora Srbije i čeka dolazak svojih igrača, poverena mu je „hitna misija“ koja ga vraća unazad, sve do dečačkih dana.

„Imam običaj da zatvaram krugove, i ovo bi mogao da bude još jedan. Postoji tu neka veza: moja karijera van zemlje, odlazak u Španiju, put oko sveta, pa povratak. I ova prva utakmica, veza sa nasledstvom koje mi je ostavio otac, sa onim što sam od njega nasledio.“

O istorijskog pobedi Jugoslavije nad Engleskom

Odrastajući, Paunović se seća tri utakmice o kojima mu je otac najčešće pričao, mečevi koji mu i danas odzvanjaju u glavi.

Blagoje Paunović, defanzivac koji je 39 puta igrao za Jugoslaviju i kasnije postao trener, govorio mu je o pozivu da igra na oproštaju Pelea na Marakani 1971.

„Rekao je da su tada ljudi Jugoslaviju videli kao evropski Brazil“, o finalu Evropskog prvenstva protiv Italije 1968. i o utakmici koja ih je tamo odvela, protiv svetskih šampiona.

Toga dana u Firenci, Blagojeva Jugoslavija je pobedila Englesku; ovog četvrtka na Vembliju, Veljko Paunović počinje takođe protiv Engleske.

„Ta pobeda je imala ogroman odjek“, kaže Paunović. „Otac je mnogo govorio o Bobiju Muru, koliko je bio impozantan. Pričao je o toj generaciji: o njihovom fizičkom prisustvu, o sposobnosti da zastraše protivnika. Verovali su da su šampioni; u svemu što su radili postojalo je to fudbalsko plemstvo. Osećali su se moćno, imali su tu aroganciju — u dobrom smislu. A ova današnja generacija Engleske je supersila koja ima sve: veoma moderan tim, sa dubinom i raznolikošću. Postigli su 18 golova, nisu primili nijedan. Poslali su jasnu poruku u Srbiji.“

Engleska je u septembru u Beogradu dala pet golova, i zato je Paunović sada ovde, da naglasi koliko je njegov zadatak težak. Srbija je treća u grupi, na ivici eliminacije, i on ima dve utakmice da spase nešto, drugu kod kuće protiv Letonije u nedelju.

Čak i ako pobede obe, možda to neće biti dovoljno, a ako bude, dva baraža deliće ih od plasmana na Svetsko prvenstvo. To je ogroman zadatak, koji mu je poveren iznenada. Paunović je imenovan tri nedelje nakon što je otpušten iz Real Ovieda, i to uprkos tome što ih je vratio u najviši rang posle četvrt veka, takođe na „ekspres misiji“ — 10 utakmica da se uđe u plej-of, još četiri da se stigne do Primere.

Obim kruga je ovog puta još širi i veći

Paunović pravi još jedan krug, ovaj put širi.

„Možda je obim ovog kruga veoma, veoma velik, ali počinje da se zatvara“, kaže on. „Sada mi sve ima smisla. Vidim da sam formiran na autentičniji način: iskustvo, jezici, kulture. Sada se osećam privilegovano, iako je proces bio težak.“

Njegov prst pravi puni krug, završava skoro dodirujući.

„Moju generaciju su pogodile sankcije 1995. godine. Nisu nam dozvolili da se kvalifikujemo za Evropsko prvenstvo. Imali smo veoma jaku generaciju, ali su nas izbacili zbog sankcija. Dvadeset godina kasnije, sa momcima rođenim 1995. godine, sa mnom kao trenerom, postali smo šampioni. Nažalost, moj otac je preminuo i nije doživeo da vidi tu titulu. Ali fudbal je mojoj generaciji nešto vratio, kroz novu.“

Ta generacija do 20 godina danas čini jezgro seniorske reprezentacije koju Paunović vodi na Vembli.

Paunović govori o zadatku koji je pred njim, o potrebi da sve ubrza. Postoji dubina, ali i potreba da se stvari pojednostave, jer nema vremena za više.

Priča o značaju ega, „Ahilovoj peti balkanskog fudbala“, kako kaže i o liderstvu, o „alfa“ igračima i primeni ideala svoga oca.

Govori o pravilima ponašanja, grupnoj dinamici, pa čak i o muzici. Već ima spremnu plejlistu, ali ako igrači preuzmu kontrolu, još bolje, posmatraće to sa interesovanjem.

„Te stvari te prate; možda i ne shvataš, ali su važne. Muzika mnogo govori o duhu tima, kakva je, da li je glasna ili tiha, ritmična, ili je uopšte nema. Moram da posmatram, da ih oslobodim tog unutrašnjeg bloka, da stvari počnu da teku. Moramo da radimo na njihovom samopouzdanju, da im brzo vratimo veru. Kada to uspemo, fudbal će brzo isplivati — koncentracija, organizacija, posvećenost. Postoji plodno tlo iz kog to može da izraste. U razgovorima vidim da im treba usmerenje, jasnoća. A to je nešto što, verujem, umem da radim dobro. Ima mnogo igrača sa kojima sam već sarađivao, i među nama postoji snažna veza, deo posla je već urađen“, zaključio je Paunović.