Boris Dežulović je pre nekoliko nedelja došao u Beograd da bi promovisao svoju novu knjigu „Tko je taj čovjek“ u kojoj se ponovo bavi zlom, vrhunski napisanim štivom o minhenskom puču 1923. i Nemačkoj neposredno pre dolaska Hitlera na vlast.
Uoči promocije sedeli smo u novom kafiću kraj palate „Beograd“. Proveravao je konekciju jer je to veče igrao Hajduk. Rekao je da će na kvarno baciti oko na rezultat dok bude trajala promocija. Mislim da se ipak suzdržao, ili sam ja propustio taj trenutak.
Kada se promocija završila, znao je rezultat, tako da… Napuštajući SKC setio se osamdesetih godina kada je u Beograd dolazio na koncerte upravo na ovom mestu.
***
Odrastao sam uz Hajduk, a u toj generaciji fudbalera koja je bila puna sjajnih igrača, dva su igrača meni bila jako važna. Slaviša Žungul, veliki golgeter, bio mi je igrački uzor, a onako kao imidž mi je bio Ivica Šurjak.
Celi život sam nosio dugu kosu sve dok nisam oćelavio pa sam se odlučio obrijati da ne izgledam kao ocvali roker, a prvi put sam u životu pustio kosu zbog Ivice Šurjaka još u osnovnoj školi. On je meni bio idol. Tako da sam imao dugu kosu Ivice Šurjaka i broj sedam na leđima od Slaviše Žungula. To su bila moja dva idola. Možda su zbog njih i žene počele dolaziti na stadion, a do tada ih nije bilo.
Imaš onaj čuveni snimak kad je umro Tito, kada je utakmica Hajduka i Crvene zvezde prekinuta, na kojemu se vide, znaš ti, uplakani ljudi i tu je skoro pola žena, tada su se ovi stari Hajdukovi navijači zezali da će žene uzeti poslednje muško utočište. Danas su trećina publike na Poljudu žene, i to ozbiljne navijačice. One ne dolaze samo biti viđene i slikati se za Instagram, one zaista navijaju.
Inače, išao sam na sve utakmice kao klinac, naravno i na pomenutu kada je javljeno da je umro Tito. Bio sam na severu, tamo gde je sad Torcida.
To je praktično prva Hajdukova sezona na Poljudu, i još su bili pitomci JNA na toj tribini i, naravno, splitski klinci, među njima i ja od svojih petnaest-šesnaest godina.
Vrlo dobro pamtim kad je prekinuta utakmica, kad se splitski gradonačelnik obratio i preko mikrofona javio da je prestalo da kuca srce najvećeg sina naših naroda i narodnosti.
Taj muk, to nikad neću zaboraviti, potpuni muk, glasni jecaj i sa travnjaka i sa tribina, i onda u jednom trenutku zaista spontano to „Druže Tito, mi ti se kunemo“. Kad kažem da ja nisam pevao, ispalo bi da peglam biografiju, ali zaista nisam pevao, jer sam bio potpuno šokiran.
Znaš, imaš 16 godina, gledaš šta se događa, kao u nekom košmarnom snu je to izgledalo, pedeset hiljada ljudi peva „Druže Tito, mi ti se kunemo“, a onda pedeset hiljada ljudi napušta stadion i ide ulicama, takođe, u potpunom muku.
Danas svi kažu da se već tada znalo da će sve otići u vražju mater. Ali nije. Nisam plakao ne zbog toga što nisam volio Tita, nego mi je išlo na živce što je utakmica prekinuta.
Mi smo tad bili u naletu i da smo tad dobili Zvezdu, tačno pamtim, mi bismo bili na bodu do nje, na tabeli, i ovako se prekine utakmica da bi se ponovila nakon nekoliko nedelja. I u toj ponovljenoj Zvezda nas dobije 3:1, mi nanižemo još tri poraza i sve ode u vražju mater.
Tako da je za mene koji tada imam 15 i po godina, Tito kriv za sve. Tito je sjebao prvenstvo, sjebao nas je sve i mogao je umreti malo kasnije, makar sat vremena kasnije.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA KOJI JE OD ČETVRTKA, 13. NOVEMBRA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
