Pokušajte da zamislite savršenog prijatelja. Strpljivog, nesebičnog, uvek spremnog da najpre sasluša i razume vaše probleme i nedoumice, pa da vas onda zaspe nizom rešenja u kojima će se često i žrtvovati da bi vam pomogao.
Takva osoba bi bila sasvim nalik Dejanu Ristanoviću, mom dragom prijatelju koji nas je tako naglo napustio i ostavio da se u bolu pitamo šta se dogodilo.
Upoznao sam se s njim pre više od četiri decenije, kad smo već od prvog dana zaronili u pripremu projekta samogradnje računara Galaksija. U sećanju imam bezbroj detalja iz svakodnevnog rada te jeseni 1983. godine. Još uvek jasno vidim mnoge njegove ideje, duhovite komentare i elegantna rešenja, posle kojih sam svaki put pomislio kakvo je blago imati takvog prijatelja. Svaki put sam tu misao zadržavao za sebe, ali sada mislim da bi možda bilo poštenije da sam je ponekad i izgovorio.
Kao i za mnoge druge Dejanove prijatelje, za mene je vest o njegovoj smrti bila grom iz vedra neba. Pronicljiv i prodornog duha do te mere da ste malo šta mogli da sakrijete od njega, na kraju je uspeo da nas sve poštedi i da sačuva za sebe informaciju o strašnoj bolesti i skorom kraju.
Poslednji kontakt imali smo samo tri dana pred njegovu smrt, kad sam mu iz Njujorka uputio poruku da sam se sreo s našim zajedničkim prijateljem i da u restoranu pričamo o njemu. Sa dugom zadrškom je poslao izvinjenje da je spavao i da se ne oseća najbolje. Mislio sam da je reč o uobičajenoj jesenjoj prehladi i ubrzo zaboravio na to.
Eto, to je Dejan. Naprosto nije hteo da nas uznemiri. Izgleda da je samo tako veliki čovek spreman da napusti svet tiho i nenametljivo, kao što je i živeo. A na nama je da svedočimo o tragu koji je ostavio ne samo u srcima svojih prijatelja, nego i dobrog dela generacije koja je stasala i našla svoj put na talasu informatičke revolucije.
Tagovi
