Američki predsednik Donald Tramp je veoma loš učenik.
Na sastanak sa kineskim predsednikom Si Đinpingom došao je nepripremljen, baš kao na samit sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom u Enkoridžu na Aljasci sredinom avgusta. Tramp prezire i smatra dosadnim eksperte u spoljnoj politici.
Donaldu ne bi pomogao ni Kisindžer, ni Kenan, ni pomenuti Bžežinski. Čak i da ima savetnike pomenutog kalibra, a nema ih, Tramp ih ne bi slušao.
Kao što je Putin iskoristio Trampovu narav da pokaže Zapadu da nije izolovan, tako je Si iskoristio američkog predsednika da stavi do znanja svima, uključujući i Vašington, da je on taj s kim mora da se pregovara o globalnim pitanjima.
Rezultat susreta sa Sijem bio je obrnuto proporcionalan pokazanom oduševljenju Trampa. Američki predsednik je, na stranu propaganda, dobio vrlo malo. Trampov tim je očekivao da će razgovor dvojice predsednika trajati četiri-pet sati, a završen je posle sat i četrdeset minuta.
Vašington je smanjio carine na kineske proizvode i suspendovao zabranu prodaje visokih tehnologija za dualnu upotrebu, a zauzvrat je dobio seriju obećanja Pekinga vezanih za retke metale i minerale, fentanil, soju, naftu i gas.
Kineski predsednik i mediji, pod partijskom kontrolom, bili su prilično uzdržani u davanju ocena susreta u južnokorejskom gradu. „Narodni dnevnik“, vodeće glasilo Kineske komunističke partije, objavio je komentar sa naslovom „Bolje dijalog nego konflikt“, a nacionalna televizija je okvalifikovala susret kao „tabletu za smirenje“.
Taj naslov dodatno pojačava različitu percepciju sastanka u Busanu od strane Pekinga i Vašingtona. Si je sve vreme samita, od početka do kraja, bio odmeren, hladan, distanciran, u kontratendenciji sa prenaglašeno srdačnim, glasnim i upadljivo napadnim Trampom.
Za razliku od američkog predsednika, Si je došao odlično pripremljen u Busan, sa jasnom idejom da popusti samo koliko mora, a da dobije što je moguće više.
Kineski predsednik zna da je partija tek počela i razmišlja strateški i na duge staze, dok je Tramp u stalnoj potrazi za propagandnim uspesima, pogodnim da ih proda svojoj biračkoj bazi. Zato je moguće da Tramp trijumfalno priča o fantastičnim dogovorima i istorijskom sastanku koji je, na skali od jedan do deset, bio za 12, a da iz kineskog ministarstva spoljnih poslova izađe saopštenje koje sastanak definiše kao korak prema stabilnosti u kinesko-američkim odnosima.
Poruka koju je Peking želeo da pošalje urbi et orbi je sledeća: smirenost je moć. U suštini, kao što to često biva, spoljna politika se koristi za unutrašnju upotrebu.
Trampov trijumfalni narativ bio je namenjen njegovoj izbornoj bazi na tzv. Srednjem zapadu, a superiorno ponašanje Sija bilo je namenjeno Centralnom komitetu i onima koji sumnjaju u njegovu lidersku ulogu.
Siju nije potrebno da sam sebe proglasi pobednikom – njemu je dovoljno da tako izgleda. U Kini nema medija poput „Njujork tajmsa“, Aksiosa, CBS-a, ni slobodnih mreža – ostalo urade kontrolisani mediji i armija botova i trolova na društvenim mrežama.
U danima koji su prethodili sastanku tête-à-tête Sija i Trampa, u kineskim medijima glavna tema nije bio susret lidera dveju najmoćnijih država na planeti, već petogodišnji plan o kome je diskutovao Centralni komitet.
„Veliki brodovi se ne boje talasa; boje se samo da ne izgube pravac“ – to je rečenica koju ponavljaju kineske diplomate sublimirajući filozofiju aktuelne kineske spoljne, ali i domaće politike.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA KOJI JE OD ČETVRTKA, 6. NOVEMBRA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
