Svakog jutra pešačim varšavskim ulicama koje vode od hotela „Šopen“ do zgrade Filharmonije. Moji koraci usporavaju u ulici Jasna, jer nailazim na poslednju prepreku koja me deli od terapije Šopenom – beskrajan red neispavanih muzičkih zaljubljenika. Prešli su put dug nekoliko hiljada kilometara, a noć proveli na ledenim stepenicama Filharmonije, kako bi kupili karte za takmičenje „Frederik Šopen“. Svako od njih u Varšavi traga za idealnim tonom koji je Šopen zvao plava nota.
Ove godine i njegovo takmičenje je plavo. Da li je Šopenova muzika plava? Da li su dodiri Rafaela na klaviru, kako ga je Hajne zvao, bili plave boje? Ne znam, ali znam da Šopen nije bio opterećen školskim znanjem (kada je o klaviru reč) koje skoro da nije ni stekao. Za njega je klavir predstavljao slobodu do koje se stizalo improvizacijom. Ja sam do Varšave stigla zbog detinje želje koja se rodila kada je Ivo Pogorelić sa žvakom u ustima seo na tron pijanizma, i to tako što nije pobedio na takmičenju koje je u međuvremenu iz kategorije najvećeg muzičkog događaja prešlo u kategoriju najvećeg kulturnog događaja Poljske. Događaja koji je od Šopena napravio brend. Varšavske klupe, kolači, tramvaji, muzeji i aerodrom pevaju Šopenu.
Institut „Frederik Šopen“ organizovao je i bez greške pripremio i ovogodišnje takmičenje. Da nije njih, ne bih bila u Varšavi, niti bih u Crkvi Svetog Spasa, u kojoj je zazidano Šopenovo srce, slušala kako se na klaviru iz epohe izvodi Mocartov Rekvijem (koji je poljski Mocart-nevernik naručio za svoju sahranu). Da nije njih, ne bi rukopis Šopenovih mazurki putovao do svemira i nazad, niti bismo uživali u portretima kompozitora koje je naslikao Ežen Delakroa, a koji su stigli iz Luvra.
Šopen bi se sigurno radovao, kažem fotografiji Artura Rubinštajna u kafeu „Blikle“, dok čekam krofnu punjenu džemom od šljiva kojoj nije mogao da odoli ni papa Jovan Pavle II, a ni kralj Artur, moj omiljeni interpretator Šopena.
Verovatno bi danas Frederik dobio stipendiju koju je tražio, ali te 1829. njegova molba je odbijena sa obrazloženjem da poljska vlada neće rasipati svoje pare na umetnike poput Šopena. Radovao bi se Šopen da zna da su se stvari dosta promenile. Na takmičenje koje nosi njegovo ime i na kojem se izvodi samo njegova muzika, a održava se svakih pet godina, ove godine prijavila su se 642 kandidata.
U preliminarnu fazu ušli su i Vladimir Aćimović i Pavle Krstić iz Srbije, ali nažalost nisu uspeli da se kvalifikuju za prvu etapu. Njom su suvereno vladali Kinezi, Japanci, Poljaci, Amerikanci i Kanađani nadljudskih tehničkih sposobnosti. Šta bi rekao Mr Pichon (kako je sebe Šopen zvao) kada bi čuo kako ovi virtuozi proždiru njegovu muziku? A tek kada bi saznao da ovo takmičenje u Japanu prati preko milion ljudi? Da li je Šopen ikada video Japanca?
Od jutra do kasno u noć pratim kako na najstarijoj pijanističkoj olimpijadi odabrani pokazuju svoje veštine i talenat na Frederikovim spravama: poloneza, sonata i mazurka. Broj izranjavljenih prstiju koji su stigli do finala, kako bi izveli jedan od dva koncerta nastala u mladosti, sveo se na 110 od kojih je na jednom flaster. Posvećenost i profesionalizam finalista pripada sferi paranormalnog. Svaka fraza, uzdah, svaki trzaj ruke, obrušavanje na klavir, podizanje leve noge uvis, ili hvatanje golubova (što je Šopena posebno nerviralo), sve je to naučeno i uvežbavano godinama unapred.
Kada je došao dan proglašenja pobednika, sve je bilo kako smo i očekivali. Prve četiri nagrade otišle su učenicima članova žirija, a ostatak poljskim pijanistima (rekla bih nezasluženo) i pijanistima profesionalno hladnog stila.
Erik Lu, i ranije nagrađivan na ovom takmičenju, sada je kao renomirani i zreli pijanista osvojio krunu XIX takmičenja. Šta za njega znači pobeda? Ništa. Osim što će promeniti izdavačku kuću i umesto za Warner potpisati ugovor za Gramophone, ništa se neće promeniti u Erikovom životu. Njegova izvođenja ostaće ista kao i pre. Erik je svojom pobedom jedino promenio statistiku koja je postala izuzetno važna na takmičenju koje ide u korak sa duhom savremene dehumanizacije.
Dok su muškarci pucali po šavovima, kako fizički tako i psihički, žene kojih nije bilo mnogo, izdržale su do kraja, pa su po meni one pobednice ovogodišnjeg takmičenja. Do finala su stigle njih četiri. Zitong Wang iz Kine osvojila je treće mesto i posebnu nagradu za izvođenje sonate, a osvojila je i mene interpretacijom četvrtog stava b-mol sonate koji traje samo 1.20 sekundi tokom kojih je Zitong unela jezu i vetar koji priziva utvare sa groblja.
Sasvim drugačijeg temperamenta bila je četvrtoplasirana Japanka Shiori Kuwahara. Pomalo tvrda, ali ekspresivno snažna, priredila je nezaustavljivu vulkansku erupciju u Scherzu u cis-molu, a najmlađa među svim takmičarima u finalu, šesnaestogodišnja kineska vila Tianyao Lyu (koja je sa Shiori podelila četvrto mesto) omađijala je publiku. U mom srcu nije ostavila dubok trag, jer njen nežni ples po površini klavirskih dirki brzo nestaje iz sećanja. Neću više da opisujem nastupe, jer svi se nalaza ne Jutjubu pa se uverite sami, ali ne mogu da ne pomenem tonsku paletu Šopenove Poloneze-fantazije u As-duru stvorenu neobičnim idejama Williama Yanga koji je osvojio šesto mesto.
Posle takmičenja ostala su neka pitanja za čijim odgovorima i dalje tragam.
Kome je zaista namenjeno? Kuda vodi spoj vrhunske umetnosti i konzumerizma? Zašto se žiri već decenijama ne menja i da li bi sistem glasanja trebalo učiniti transparentnijim? Pitam se i kako bi prošao Šopen s obzirom na to da nije svirao glasno, da nije mnogo mrdao telo (osim unazad) i da je imao revolucionarne ideje u vezi sa tehnikom i metodom izvođenja. Da li bi ga žiri diskvalifikovao kao što je ostavio bez nagrade Davida Khrikulija, retko autentičnu umetničku ličnost koja je imala šta da nam kaže? Davidove smele, originalne i spontane interpretacije žiri je surovo kaznio.
Šopen je umirao čitavog života, rekao je Berlioz, a esencija ove tuge bila je suština Davidovih nastupa. U njegovom izvođenju pronašla sam ono za čim svi tragamo – trenutak božanske lepote u kojem vreme ne postoji, u kojem se koža naježi, srce ubrza, a dah zaustavi. Plavu notu zbog koje se iznova zaljubljujem u muziku.
NOVI BROJ NEDELJNIKA JE OD ČETVRTKA, 6. NOVEMBRA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
