U beogradskoj galeriji Dar Mar 27. oktobra otvorena je izložba „Metafizika identiteta“ umetnice Marijane Rakićević, jednog od najistaknutijih mladih imena savremene srpske fantastike i dvostruke dobitnice nagrade „Perspektiva“ na Bijenalu fantastike. Izložba donosi ciklus njenih radova nastalih u poslednje tri godine.
Naziv izložbe „Metafizika identiteta“ zvuči kao istraživanje nečeg što je i lično i univerzalno. Šta je bila inicijalna iskra ovog ciklusa?
„Metafizika identiteta“ je naslov izložbe, ali i jedne slike i verovatno neki okvir promišljanja koji me vodi kroz rad. Verujem da se identitet ne završava na imenu, ulozi ili odrazu u ogledalu i da je on pokretna struktura sačinjena od svesnog i nesvesnog, od sećanja, želja i nasleđenih obrazaca. Tražim ono što je u senci: arhetipove, snove i tihe nagoveštaje nesvesnog, signale koji spajaju podsvest i usmeravaju je ka autentičnom izrazu, onom koji ne traži objašnjenje, nego iskustvo.
U biografiji imate devet samostalnih i preko 40 kolektivnih izložbi, člansku kartu ULUS-a od 2018. i status samostalne umetnice od 2021. godine. Koliko vam znače institucionalna priznanja?
Kao putne isprave, olakšavaju mi kretanje. Nagrade poput „Perspektive“ su validacija da moj rad i izraz komunicira šire od onoga što se dešava dok stvaram, u prostoru ateljea.
Vaš rad kritičari su opisali kao „filozofsku stranu figuralne fantastike“, u kojoj meri se prepoznajete u tome?
Rekla bih da je ta odrednica tačna, jer me privlači prostor između vidljivog i nevidljivog. Slikam prizore u kojima likovi lebde između svetova, a vreme teče u sopstvenom ritmu koji nije uvek linearan. Figure na slici su mapa za posmatrača i nekada je dovoljan jedan odsjaj ili odnos senke i svetlosti, da nagovesti ono što mislimo da je odsutno. U tom polju beležim muški i ženski princip, kao dualnost i komplementarnu silu čiji dijalog daje odgovore na unutrašnja pitanja. Svemu tome dodajem sopstvene uvide koje čitam i intuicijom, uz nemali trud da otpustim određena pravila da bih pronašla svoja.
Slikanje kao čin prisustva. Šta to znači u praksi?
Za mene je to proces ulaska u tišinu. Najpre utišam buku jezika i reči, pa boja i linija počnu da otkrivaju tokove koje razum često preseca. Smatram da dimenzija prostor–vreme ne treba da nas ograniči i to je ono što kroz umetnost pokušavam da dotaknem. Ono što je izvan toga, a to je inicijalna potreba duše da se izrazi.
Ženski likovi u vašim radovima nose „tihu snagu“. Da li je to i estetski i etički stav?
Jeste, smatram da je lepota žene u njenoj prisutnosti i da je njena snaga urođena, ali se nekada gradi i iz rane ili iz isceljenja. Zato moji likovi ne demonstriraju moć, oni je mirno poseduju jer su je na neki način osvojili za sebe kroz procese samospoznaje i refleksije svega onoga što jesu, ili nisu.
Kako znate da je slika završena?
Kada prestane da traži reči. Ako slika i dalje „govori“ tražeći objašnjenje, rad nije gotov. Kada počne da se vidi prostor u kojem se susretnem sa sobom, tada mogu da kažem da je ciklus slike zatvoren. Na izložbama se kasnije dešava drugačiji susret, između autora, slike i posmatrača, što je dodatna prilika da svako od njih oslušne sopstvenu rezonancu. Ukoliko posetilac izađe sa osećajem prepoznavanja ili novog uvida, svako je ispunio svoj deo susreta.
NOVI BROJ NEDELJNIKA JE OD ČETVRTKA, 6. NOVEMBRA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
