U svim studentskim zahtevima, kao i zahtevima opozicije prethodnih godina, meni nedostaje jedna stvar – brzo priključenje EU. I to ne govorim kao evrofanatik, jer ne mislim da je EU rešenje svega, još manje da je rešenje za samu sebe. Ali mislim da je prirodno da navijaš za svoj kontinent, i još više da nećemo rešiti najvažnije stvari dok ne uđemo u sistem koji za to ima rešenja. Tipa REM-a, demokratskih izbora, medija, pravosuđa, tendera, korupcije…
Ako je ulazak u EU toliko promenio Hrvatsku, bukvalno na oko u ovih deset godina, koliko bi promenio Srbiju?
Pošto nama više trebaju i institucije, ali i novac. Naši konobari rade tamo, a ne njihovi ovde.
To je inače najveća zabluda bivše Jugoslavije. Da je Jugoslavija bila bogata zemlja!
Moja generacija je učila u školi sve one gluposti: treća vojska u Evropi, najveće sirovine na svetu, najlepše more, koje čak i miriše, Vojvodina koja može da hrani pola Evrope. U zemljama Varšavskog pakta to nije smelo da se priča, pošto je to bila mitska Moskva, koju ste mogli da vidite samo na televiziji kada je parada.
A podaci su podaci. Sedamdesetih godina Jugoslavija je zaostajala tri puta za Italijom: kod nas 700 dolara po glavi, kod njih 2.000. Osamdesetih šest puta, mi 1.900, oni 8.500. A u zlatnoj „Aiwa eri“, 1990, dakle godinu pred rat, mi na 2.771, a Italija 20.691 dolar. Skoro deset puta.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE OD ČETVRTKA, 30. OKTOBRA NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
