Predstojeće Dane katalonskog filma otvara ostvarenje Carstvo čula (El domini dels sentits), jedinstven filmski mozaik sačinjen od pet epizoda, od kojih je svaku režirala po jedna mlada katalonska rediteljka. Film je označio prekretnicu u njihovim karijerama i uticao na veću vidljivost žena u katalonskoj kinematografiji. Jedna od autorki filma je bila i Teresa de Pelegri, sa kojom smo razgovarali povodom festivala.
Vaša karijera je praktično zapopočela filmom Carstvo čula (El domini dels sentits). Kakvo je bilo to iskustvo i na koji način je uticalo na vaš kasniji put?
Kada me je producent filma, Carles Benpar, pozvao i ponudio da režiram jedan od segmenata Carstva čula, upravo sam završavala četvorogodišnji boravak u Njujorku, gde sam pohađala master studije. Otišla sam u Sjedinjene Države ostavljajući iza sebe solidnu producentsku karijeru koju sam gradila paralelno sa studijama na Univerzitetu u Barseloni, ali sam time i prekinula sve profesionalne kontakte. Dakle, po povratku me je čekala potpuna praznina.
Njegov poziv je sve promenio. Značio je povratak kući „sa svrhom“ — da radim kao autorka.
Pre toga sam napisala i režirala nekoliko kratkih filmova, ali, kao i obično, za njih nisam bila plaćena. Carstvo čula je bio film sa vrlo skromnim budžetom, ali je ceo tim bio honorisan, tako da je to bio moj prvi plaćeni posao kao scenaristkinje i rediteljke.
Kao feministkinji, dopala mi se ideja da čitavu ekipu čine žene (što je tada bilo prilično neobično). Bila sam oduševljena i time što se projekat vraća formatu filmskih antologija kakve su postojale ranije (Rogopag, Zona sumraka, New York Stories…). Ali iskreno, moja motivacija nije bila ideološka niti politička — jednostavno sam želela da radim i da budem plaćena za svoj rad.
Između nas se stvorila veoma lepa dinamika. Vodile smo računa da se ne ponavljamo, zajedno rešavale probleme s glumcima i delile teškoće, naročito one budžetske. Uticaj koji je film imao na moju dalju karijeru bio je presudan: sledeći producent koji me je angažovao to je učinio nakon što je video moj segment u filmu. Dakle, Carstvo čula mi je doslovno otvorilo sledeća vrata. I, naravno, mnogo sam naučila iz svojih grešaka.
Film ste režirali zajedno sa još četiri mlade rediteljke. Kako vidite položaj žena u filmskoj industriji trideset godina kasnije?
Živimo u čudnim vremenima. Društvene mreže podstakle su ponovni talas mizoginije, toksične muškosti, zastarelih stavova i sve veći jaz između polova. Ipak, i dalje verujem u moć priče da menja društvo, i samim tim — u važnost ženskog glasa u kinematografiji.
Zahvaljujući različitim javnim inicijativama, prisustvo žena u filmskoj industriji danas je znatno veće nego pre trideset godina. Pre oko dvadeset godina bila sam jedna od osnivačica CIMA-e, Udruženja filmskih i audiovizuelnih stvarateljki. Ideja o osnivanju nastala je spontano, tokom večere sa nekoliko rediteljki. U to vreme pojmovi poput „predstavljanja“, „ravnopravnosti“ i „raznolikosti“ bili su novi za filmsku industriju, i morali su se uvesti kroz zajedničko delovanje.
Danas 34 odsto igranih filmova u Španiji režiraju žene, a 39 odsto imaju ženske scenaristkinje. U animaciji i dokumentaristici ti procenti su znatno niži: 18 i 21 odsto. Dakle, posla još ima, iako to ne umanjuje rezultate koje smo postigle.
Lično, ne znam da li će apsolutna ravnopravnost ikada biti postignuta. Iskreno, to me ne opseda, niti mislim da je nužno. Dovoljno bi bilo da žene mogu da se bave ovim poslom sa istom slobodom i bez prepreka kao muškarci. Ali za to su potrebne i druge ravnopravnosti — u brizi o domu i deci, kao i u onome što nazivam „emocionalnom ishranom“, a što i dalje uglavnom nose žene.
Film je posao koji u potpunosti zaokuplja čoveka — mnogo sati, noći, putovanja, potpuna mentalna posvećenost. Mnoge žene to vide kao nespojivo sa privatnim životom, pa odustaju ili se povlače na pola puta. Muškarci, uglavnom, to ne vide kao problem. Oni rade znajući da im je „leđa neko pokrio“, dok žene svakog dana brinu o tome ko će se pobrinuti za ovo ili ono.
Takođe, kada govorimo o reprezentaciji, moramo proširiti razumevanje pojmova „žena“ i „muškarac“, jer živimo u društvu koje s pravom traži da prepoznamo druge rodove, fluidnost ljudske seksualnosti i mnogo bogatiji spektar identiteta nego što je postojao kada sam ja odrastala.
Što se mene tiče, nalazim se u pomalo neobičnoj, ali srećnoj situaciji. Već trideset godina radim zajedno sa svojim suprugom. Delimo sve — scenarije, režiju, dom, roditeljstvo. Deo sam tima koji prepreke preskače zajedno.
Koje biste, po vašem mišljenju, izdvojili kao glavne teme ili karakteristike savremene katalonske kinematografije?
Katalonski film danas prolazi kroz izuzetno plodan period. Uspostavljanje posebnih fondova za produkciju filmova na katalonskom jeziku omogućilo je veće budžete, a rezultat su kvalitetni filmovi raznovrsnih tema koji uspešno pronalaze put do publike — izvrstan primer za to je El 47.
Katalonske produkcije ostvaruju zapažene uspehe i na velikim festivalima: Alcarràs je osvojio Zlatnog medveda u Berlinu, dok je Sira dobila Nagradu žirija u Kanu.
Uprkos raznolikosti tema — osim nekoliko žanrovskih ostvarenja — rekla bih da se katalonski film pre svega bavi ljudima, a ne svemirskim bitkama ili političkim trilerima. Ako bih morala da izdvojim zajedničku nit, to bi bile porodica i zajednica.
Porodica ostaje omiljena tema — bilo kroz njenu disfunkcionalnost, pogled deteta ili njeno odsustvo. Zajednica, sa svim svojim složenostima i sukobima, prikazuje se kao nešto neophodno, snažno i sposobno da ostvari pravdu.
