Svetislav Pešić je u novom intervjuu za Nedeljnik pričao o svemu što se događalo u Letoniji, o političkim i drugim pritiscima, o tome šta je Kusturica ispričao igračima, o Zvezdi i Partizanu, o Vučiću i studentima, o identitetu jugoslovenske i srpske košarke i o onoj utakmici sa Amerikancima.
***
Kada ste dali veliki životni intervju za Nedeljnik, pričali ste o sudbini velikih trenera kod nas, pa ste se setili posete Americi 2010. godine, kada ste na konferenciji videli kako cela sala ustaje da aplaudira Petu Rajliju, a vi ste se setili Ranka Žeravice koga niko nije pogledao na proslavi svetske titule 2002. godine i nije imao gde da sedne. Kako se posle svega vi osećate, da li ste više prošli kao Pet Rajli ili kao Žeravica?
Kao što može da se vidi – ili se ne vidi, ja to ne znam – verujem da sam na kraju ja osoba koja ipak vlada u tišini. Ne idem po kafićima, imam vrlo uski krug ljudi sa kojima se družim. Ne govorim glasno, osim na treningu i na sastanku sa igračima.
Vreme provodim uglavnom sa ljudima koji poznaju košarku, tako da u neposrednom okruženju osećam ljude koji razumeju šta se dešava.
I kada sam bio mlađi trener i kad sam bio trener reprezentacije Jugoslavije isto sam bio kritikovan. Na različite načine, čak i vređan.
Sećam se te 2001. godine kada sam izabran za selektora, pres-konferencije u Savezu. Ogroman broj ljudi je došao, zbog košarke, ne zbog mene. Tu sam imao obraćanje, rekao otprilike šta su mi planovi, a prvo pitanje je bilo – da li možemo da znamo koliko će naš novi selektor da zarađuje?
Još tada sam osetio takav odnos i to mi je smetalo.
***
A na koga tačno mislite kada govorite o ljudima koji vas kritikuju?
Ja sam u dobrim odnosima sa Emirom Kusturicom, znamo se iz mojih sarajevskih dana. Zamolio sam ga da odvoji vreme i da održi predavanje igračima. On je, naravno, došao i razgovarao je sa igračima oko sat i po. Igrači su bili oduševljeni. Pričao je kako on doživljava igru, život, košarku i kako on kao reditelj komunicira sa svojim glumcima, kao sa igračima. Da nismo morali da idemo na trening, ostali bismo još dugo.
I on mi je tada rekao jednu stvar o kojoj nisam uopšte razmišljao, ali na kraju imao je pravo.
Rekao mi je: „Peša“ – mene su u Sarajevu zvali tako – „ti treba da znaš jednu stvar. Tebe Beograd nikad neće primiti, kao što ni mene nisu primili.“
I kad pogledam, to je tačno. Svi beogradski takozvani treneri, dakle bivši a ne sadašnji, oni nemaju nikakvu empatiju prema drugim trenerima.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE OD ČETVRTKA, 16. OKTOBRA, NA SVIM KIOSCIMA I NSTORE.RS
Tagovi
