Generacijski jaz nije samo tema porodičnih razgovora, već i jedno od ključnih pitanja tržišta rada. Mladi danas ne žele iste stvari koje su želeli njihovi roditelji kada su počinjali karijeru. Pitanje je: da li kompanije to razumeju i da li su spremne da se prilagode?
Od „pognute glave“ do rada na podu
Moja baba-tetka je govorila da u njeno vreme nisi smeo da jedeš na ulici jer je to nepristojno, a kada naiđe učitelj, morao si da pogneš glavu. A ja sam se pitala – pa kada ću onda da jedem?
Kasnije, na razmeni u Americi, doživela sam drugu krajnost. Mogla sam da jedem na času, pa čak i da legnem na pod ako sam umorna. Ta dva sveta najbolje ilustruju koliko se norme i očekivanja menjaju kroz generacije.
Moj prvi posao – rad za iskustvo, ne za platu
Karijeru sam počela u TV produkcijskoj kući, gde sam tri meseca radila bez nadoknade, jer se „učilo znanje“. Kada sam već samostalno montirala priloge koji su emitovani, pomislila sam da bi možda bilo vreme za neku platu. Ali nisam ni pitala – čekala sam da poslodavac proceni.
Nisam dobila ništa osim iskustva. I tada mi je to bilo dovoljno.
Danas? Nisam sigurna. I dalje verujem da iskustvo vredi, ali znam da mladi očekuju i materijalno priznanje za svoj trud – odmah. I moram da priznam da im zavidim na tome što su spremni da kažu i traže.
Šta mladi odbijaju
Jedan moj klijent već godinama traži poslovnog asistenta -juniora. Plata je preko 150.000 dinara, u paketu su auto, laptop, telefon. Nekada je na toj poziciji uvek bilo mladih ljudi koji su kasnije postajali direktori sektora. Danas – niko ne želi taj posao.
Na konkurs se jave kvalitetni kandidati, prođu testiranja, i onda odbiju ponudu. Najčešća su dva razloga:
- Rad iz kancelarije. Poslodavac insistira na kancelariji, kandidati na minimum dva dana rada od kuće.
- Brzo napredovanje. Mladi ne žele da čekaju deset godina da postanu direktori. Za njih je i pet godina „previše“.
Brzina i fleksibilnost kao valuta
Fleksibilnost i brzina – to su ključne reči današnjih generacija. Oni žele da rade gde žele, da brzo uče i da brzo napreduju. A svet se zaista menja tempom koji ranije nismo poznavali.
Kompanije često kažu da mladi „previše traže“. Ali možda je problem što kompanije i dalje nude ono što je nekada bilo statusni simbol – službeni auto i telefon – dok mladi traže slobodu i smisao.
Ko kome treba da se prilagodi?
Prednost današnjih generacija je u tome što otvoreno govore šta žele. Možda nisu spremni na kompromis, ali poslodavci barem znaju na čemu su. To je šansa, a ne prepreka.
Na kraju, nije pitanje da li mladi traže previše. Pitanje je da li kompanije nude dovoljno – i da li će opstati one koje ne razumeju da se pravila igre menjaju, možda zauvek.
