Razni putevi vode do Nika Kejva, a moj prvi ka njemu je bio preko fotokopirnice.
Prvi tekst koji sam objavio o Kejvu bio je u fanzinu koji je izdavao beogradski SKC a štampao se u fotokopirnici Saveza distrofičara. Taj tekst u praistoriji mog bavljenja novinarstvom bio je o nultoj tački karijere Nika Kejva, australijskom bendu The Birthday Party.
I drugi put sam do Nika Kejva došao preko fotokopirnice.
Njegov prvi koncert u Beogradu bio je u SKC-u, u junu 1990, poslednja godina dobrih života, labudove pesme Jugoslavije.
Gomila koncerata, ništa ne liči na rat, beznađe… Te godine valjda počinje turneja (bezuspešna) republičkih predsednika Jugoslavije, i uspešne turneje raznih svetskih bendova i autora koji će svratiti i u Beogradu.
Nik Kejv je od samog početka imao ogromnu popularnost u Srbiji, pa je ta sala SKC-a bila premala i karte su vrlo brzo nestale. Nas trojica nismo uspeli da kupimo ulaznice, a morali smo da ga vidimo. Tada se pojavilo fotokopiranje u boji pa smo pozajmili kartu i odneli je na „umnožavanje“.
Vlasnik kopirnice je po štampanju shvatio da je možda upao u neku nedozvoljenu, kriminalnu aktivnost. Možda ga otkucamo pa bi čitav njegov biznis sa jednostranim i obostranim kopiranjem, tvrdim koričenjem, laserskim graviranjem, slikama za pasoš i ličnu kartu… mogao preko noći da pukne zbog falsifikovanja ulaznica za koncert nekog „drogeranta“.
Bilo mu je glupo da traži da mu vratimo „krivotvorenu“ delatnost na sjajnom papiru, pa nas je podučio kako da se ponašamo na ulazu, da napravimo nas trojica gužvu, kao neka rasprava i onda nas redar otalja ne zagledajući karte.
Pre toga smo šestarom izbušili one rupice na karti, da redarevo cepkanje nigde ne zapne, i… I ušli smo bez problema u meni do tada najveću gužvu ne računajući derbi Partizan–Zvezda neku godinu ranije.
Novi susret sa Kejvom
Prvi put sam na tom koncertu Nika Kejva video devojku koja pada u nesvest stojeći na nogama jer zapravo od te tolike gužve i nema gde da padne.
Koliko je njih bilo u onoj našoj fotokopirnici?
Ove 2025, trideset i pet godina i koji mesec od tog prvog koncerta stižem u Skoplje na poziv Bobana Milošeskog, mog druga i jednog od najboljih koncertnih promotera na ovom post-YU prostoru. Boban i Avalon produkcija su organizovali koncert Nika Kejva na ARM stadionu na koji stižem dan ranije, i to desetak minuta nakon što je u belom kombiju grčkih tablica stigao u Skoplje klavir Nika Kejva.
Na njegove dirke će dvadeset i četiri sata kasnije zvezda večeri spustiti svoje prste započinjući koncert sa „Girl in Amber“.
Slikamo se brzinski pored klavira pazeći da se ne pojavi njegov vlasnik. Jer kao što Boban kaže: „Ajde dok ne dođe Kejv, znaš kako muzičari mrze da im se motaš oko instrumenta.“
Zvuk klavira i svetla se podešavaju dok na obližnjem stadionu – Nacionalnoj areni „Toše Proeski“ igra Škendija iz Tetova protiv Ludogoreca. Škendija je neka vrsta Atletika iz Bilbaoa: kao što su u tom španskom klubu godinama mogli da igraju samo Baski, tako su i u Škendiji većina igrača etnički Albanci.
Veče pre toga na AMR stadionu nastupila je pop zvezda Yll Limani. Ne znam da li na poluvremenu utakmice Škendija–Ludogorec sa susednog ogromnog stadiona ide i neka njegova pesma, koncentrisan sam na skockavanje bine za Nika Kejva.
Posle toga idemo u piće u hotel Meriot u kome je odseo Nik Kejv. Mi nismo uspeli te večeri da ga sretnemo, ali sam uz tonik slušao Bobanovu ćerku Miu u sjajnoj analizi nostalgije i muzike od Oasisa do današnjih zvezda Charli XCX i Lorde.
I ona je u porodičnom produkcijskom timu Avalona. Ujutru, na dan koncerta, Nik Kejv je ustao ranije od mene, kao i australijski ambasador.
Na mreži je osvanula njihova zajednička fotografija, a uskoro je Kejv uhvaćen u šetnji gradom u kojoj ga niko nije gnjavio za selfi. Ponovo ne uspevam da sednem u skopski crveni dabldeker kojim sam hteo da se dovezem na koncert. Jer Nik Kejv živi u domovini crvenih autobusa na sprat, Londonu.
Treći put se vratio u ovaj grad nakon bolnog odlaska usled pogibije njegovog sina 2015, koji je pao sa litice u Brajtonu.
Meni je ovaj koncert u Skoplju bio neka vrsta popravnog jer naoružan godinama anksioznošću prestao sam da slušam ovog australijskog muzičara.
Od fanova do monaštva
Poznajem na desetine ljudi koji posvećeno idu na njegove koncerte, čak i kada je bina instalirana na lokaciji koja deli ljude.
To je bio i povod da Teofil Pančić napiše da nisam u pravu kada sam branio fanove koji nisu hteli da propuste ni kada se Nik Kejv spustio na beogradsku reku i otpevao „The Mercy Seat“, „The Ship Song“ i ostale pesme u scenografiji kontroverznih nekretnina. Znam i za slučaj žene koja je izgubila život (stalo joj je srce) na Kejvovom koncertu u Beogradskoj areni.
Na istom mestu, na jednom nastupu Nika Kejva, bio je i mladi makedonski fan koji će se posle ovog koncerta zamonašiti. Monah Kiril s kojim pričam neposredno pred izlazak Kejva na binu u Skoplju.
„Odrastao sam uz muziku Nika Kejva koji je imao veliki uticaj na mene i konačno, upravo je on odredio moj životni poziv. Bio sam 2009. na koncertu Kejva u Beogradu i nakon što se završio regularni deo, on je pitao nas fanove, koju pesmu da izvede na bis. Uzviknuo sam „Into My Arms“. Bio sam na deset metara od njega, susreli su nam se pogledi, nastala je tišina, onda se on okrenuo ka bendu i rekao „Into My Arms“. Bila je to velika katarza, već sam dobio poziv od Boga za monaštvo, a Nik Kejv me je te večeri podstakao da donesem konačnu odluku. To je bio moj poslednji koncert posle koga sam otišao da se zamonaši“, izgovara mi monah Kiril u bekstejdžu dok gume crnog mercedes šatla prilaze ka bini na koju izlazi Nik Kejv.
Pored njega dve monahinje koje snimaju izlazak pevača koji im je obeležio „prošli“ i odredio sadašnji život.
Nik Kejv izlazi na binu, za razliku od beogradskog koncerta 1990. u kome mu je neko iz publike bacio kravatu na stejdž, ovde na skopskom stadionu, već je ima oko vrata.
Samo on, klavir i na basu Kolin Grinvud koji će ove zime krenuti na turneju sa matičnim bendom Radiohead. Kejv odlično komunicira sa publikom između pesama. Najavljuje ih mikropričama kao kada opsuje svoj život u Brazilu, nemirne tamošnje političke godine, i pisanje pesama dok ljulja tek rođenog sina.
Prostruji mi kroz glavu koliko je Kejvov život pun epizoda tamnih kao njegova zalizana kosa koja je osvetljena jednostavnim lajtšouom. Dok posvećuje pesmu Leonardu Koenu, gledam insekte koji rotiraju oko njegove glave privučeni ne kanadskim trubadurom već luksovima svetla koje će ih spržiti i baciti pokraj Kejvovih cipela.
Kada krene „Into My Arms“, okrenem se da tražim pogledom monaha Kirila. Izuzetno raspoloženi Nik Kejv koji i bis produžava preko norme i pita nas da li znamo za bend T Rex čiju pesmu izvodi u noći u kojoj sam razmišljao šta mi se okrenulo od one krivotvorene ulaznice do ovog specijalnog tretmana u Skoplju.
Posle koncerta ćutimo u prostranom bekstejdžu očekujući izlazak Nika Kejva i možda priliku da se upoznamo. Njegov roudi izlazi i poziva monaha Kirila i dve monahinje. Gledam ih sve četvoro. Mi ostali smrtnici dobijamo slikanje na kvarno i autogram.
Nik Kejv kaže meni i makedonskom ortaku: „Video sam vas u publici?“; ja sam gluv, ili glup, ili nesnađen da u prvoj sekundi mu odgovorim. Šta bih i rekao. Ali stigao sam da kažem monahu Kirilu da mi je drago što je uspeo da priča sa čovekom koji mu je promenio život.
Rekao mi je: „Pružio mi je večeras priliku sam Bog“, i pogledao u nebo, ulazeći u kombi koji ga je sa monahinjama odvezao u manastir kao i posle one noći kada mu je Kejv rekao da će mu to biti dom.
NOVI BROJ NEDELJNIKA JE OD ČETVRTKA, 18. SEPTEMBRA, NA KISOCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
