U novom igrokazu „događanja naroda“ Vučić prisiljava pripadnike svoje superelite da šetaju s običnim narodom na antiblokaderskim skupovima. Da ne budu „otuđeni“. Ne kaže kao njegov poznatiji imenjak Aleksandar Makedonski svojim generalima u čuvenom govoru „Idite!“ („Neki bi mogli da kažu da ste vi trpeli napore i umor, a da sam ja stekao sve to kao vaš vođa bez umora i napora. Ali ko od vas zna da se namučio više od mene…). Nema „idite, svi do jednoga“, već ima – morate ostati, svi do jednoga.
U „Eliti i plebsu“ Vučić „kvazielitiste“ optužuje za „fašističke metode“. Ono „ustaše“ se ne govori javno i učestalo kao sad. U politički intimnim društvima to su „žute ustaše“. Oni koji nisu prešli kod njega od „žutog ološa“.
Šest godina kasnije težište opet ide ulevo. Ostaju i fašisti i ustaše, ali „Politika“ na naslovnoj strani ima novi hit – naslov: Vučić: „Anarholiberali žele da sruše sve institucije“. Suočavamo se sa anarholevičarskim ludilom, kaže predsednik upodobljavajući svetske događaje (od pobune u Nepalu do SAD) sudbini i sinhronicitetima svoje lične vlasti. U „Politici“ su 2019. bili fašisti – „eugeničari“, danas su to „levičari koji glume avangardu i elitu“.
Da li Vučić i njegovi znaju da su komunisti čak i osnivača SNS Branu Crnčevića u jednom trenutku okarakterisali kao „anarholiberala“? Skoro sam u jednoj TV emisiji razgovarao sa istoričarem Bojanom Dimitrijevićem na tu temu, pa zato preporučujem nedavno objavljenu knjigu njega i Luke Filipovića: „Anarholiberalizam: Služba i ideologija 1967–1985.“ (Arhipelag, Institut za savremenu istoriju).
U tom periodu komunistička Udba nazivala je anarholiberalima šaroliku grupaciju disidentskih intelektualaca koji su uglavnom bili koncentrisani u univerzitetskim centrima u Beogradu, Zagrebu i Ljubljani. Knjiga rekonstruiše praćenje, nadziranje, kontrolu i progon nekih od najpoznatijih pisaca, intelektualaca i univerzitetskih profesora druge Jugoslavije. U knjizi su obimni i ekskluzivni izveštaji Službe državne bezbednosti koje su autori pronašli u arhivskim fondovima Državnog arhiva Srbije i Hrvatskog državnog arhiva.
Evo ko je sve bio „anarholiberal“: Milovan Đilas, Dobrica Ćosić, Ljubomir Tadić, Mihailo Marković, Dragoljub Mićunović, Mihajlo Mihajlov, Srđa Popović, Veljko Korać, Svetozar Stojanović, Mihailo Đurić, Borislav Mihajlović Mihiz, Duško Radović, Stevan Raičković, Momo Kapor, Brana Crnčević, Miodrag Pavlović, Nikola Rot, Predrag Palavestra, Zagorka Golubović, Zoran Đinđić, Vojislav Koštunica, Kosta Čavoški, Stojan Cerović, Boris Tadić, Dušan Pirjevec, Taras Kermauner, Rudi Supek, Milan Kangrga, Gajo Petrović, Vlada Mijanović, Andrija Gams…
S terminima i etiketama treba biti pažljiv. Ako njegova knjiga o „obojenoj revoluciji“ kao potencijalni bestseler pored operativnih taktika i protivtaktika bude imala i teoretski deo, biće interesantno da Vučić objasni kako ustaše, hamasovci i anarhisti mogu zajedno u jednom društvu da uvedu anarholiberalizam, odnosno anarho-vrednosti, kako ih zove srpski predsednik. Mogao bi da objasni i da li su staljinisti radikalna levica i zašto neostaljinisti to nisu. Naravno, za uzajamno funkcionalne paradokse kao manje ili više inspirativnu konstantu Vučićeve tehnologije vlasti i propagande, nije bitno da li su pojmovi koherentni ili kontradiktorni već da li daju propagandni efekat. I njihova upotreba zavisi od dnevne propagandne konjunkture. Ko je danas ustaša sutra može biti anarhista. I obratno. Očas posla. Ko je juče bio eugeničar danas je komesar nove „Užičke republike“.
CEO TEKST PROČITAJTE U ŠTAMPANOM IZDANJU NEDELJNIKA KOJI JE OD ČETVRTKA, 18. SEPTEMBRA, NA SVIM KIOSCIMA I NSTORE.RS
