Nekada davno, dok su se svi makar pravili da na svetu ima nekih zakonitosti, učili smo da sukobi staju – ili makar „skalaju“ – u vreme
Olimpijskih igara, baš kao kod braće starih Grka. To odavno nije slučaj, ako je ikada i bilo, ali jeste malo vreme za sport.
Možda je zato naoko nastupilo zatišje (koje će novi broj Nedeljnika
uzburkati fantastičnim intervjuom sa Nemanjom Vidićem, dostupnim i u video-formatu), jer je počela nova fudbalska sezona – mada nikakav sport, o čemu govori i legendarni kapiten, nije daleko od politike – a svi čekaju i da li ćemo napokon uzeti to zlato u basketu.
(A hoćemo.) Biće i sa titulom evropskog prvaka vrela jesen na
ulicama, svakako, ali je jednako važno što će nam naši košarkaši priuštiti, Bože zdravlja, skretanje pažnje koje će nam prijati…
OVU DRŽAVU NEĆE VALJDA VODITI HULIGANI
Na naslovnoj strani Nedeljnika ove nedelje vas čeka ekskluzivni intervju sa Nemanjom Vidićem koji donosi Branko Rosić. Bivši fudbaler je bio gost u podkastu „Rosić i drugovi“ na Velikim pričama.
U ovom tekstu saznaćete sve životnom i fudbalskom putu Nemanje Vidića, od detinjstva u malom gradu, preko Crvene zvezde, pa sve do Mančester junajteda.
„Kada sam došao u Crvenu zvezdu s 15 godina, u tom trenutku nisam razmišljao toliko daleko, borio sam se da pokažem svoj kvalitet. I onda je došao taj trenutak da je klub odlučio da nisam spreman za prvi tim. Iako sam negde mislio da ću ostati u Zvezdi, klub je odlučio da ipak odem godinu dana u Spartak i Suboticu i moram priznati da je to bio izuzetno težak period, tih prvih šest meseci, i da sam se baš mučio da se prilagodim“, piše Branko Rosić.
TV DUEL – OD NEPRISTAJANJA DO POZIVANJA
Zoran Panović analizira sukob između Vučića, opozicije i studenata kroz prizmu javne debate, izbora i političkog marketinga, naglašavajući kako predsednik koristi propagandu da zadrži vlast.
Panović se osvrće na Miloševićevo vreme, Peti oktobar i stare kampanje. Zaključuje da su izbori za Vučića sredstvo legitimizacije režima, dok su za opoziciju i studente poluga borbe, pri čemu ključ ostaje u njegovoj političkoj racionalnosti, a ne u snazi protivnika.
„Vučić nije pristajao na TV duel na predsedničkim izborima u prvom krugu, sa racionalizacijom da bi na to pristao u drugom krugu jer je znao da ni protiv Saše Jankovića, Vuka Jeremića kao ni Zdravka Ponoša neće biti nikakvog drugog kruga. Možda bi studenti na TV duel išli sa onim fiktivnim Vučićem koji u izbornom TV spotu kao uspeli štreber odlazi posle 35 godina kod svoje stare učiteljice (ili nastavnice ili bibliotekarke) Ajkule da joj vrati knjigu koju je davno pozajmio jer je bio marljiv „, piše Zoran Panović.
KINA POTČINJAVA RUSIJU
U novom broju Željko Pantelić piše o složenim odnosima Rusije i Kine. Pantelić naglašava da je Kina ključni oslonac Rusiji u ratu u Ukrajini, pružajući joj ekonomski i diplomatski štit, ali da dugoročno postoje duboki geostrateški sukobi, naročito oko Sibira i globalne dominacije.
Pantelić zaključuje da o autokratskim režimima uvek treba govoriti sa rezervomon, zbog njihovog ulaganja u propagandu.
„Moskva nije uspela da uključi direktno Peking u svoj rat sa Kijevom, ali je primorala svog istočnog suseda da zauzme poziciju da Rusija ne sme da izađe kao poražena iz rata. Paradoksalno, Rusija je na bojnom polju ostvarila relativno male pomake u poslednje tri godine nakon što se utvrdila linija fronta od Luganska do Hersona, ali je zato na međunarodnom i geopolitičkom planu zadala vrlo ozbiljan udarac, uz pomoć Kine naravno, postojećem međunarodnom poretku, odnosno takozvanom Vašingtonskom konsenzusu“, piše Željko Pantelić.
TUCITE DECU DA NE POSTANU STUDENTI
Tekst Ane Mitić se bavi duboko ukorenjenom kulturom telesnog kažnjavanja i nasilja u društvu, posebno prema deci i mladima, pokazujući kako to oblikuje mentalno zdravlje i odnose u zajednici.
Autroka povezuje nasilje u porodici i tradiciju „vaspitnih batina“ sa današnjim brutalnostima na ulicama, ukazujući da država, umesto da štiti decu i mlade, učestvuje u njihovom zlostavljanju.
„Kako objasniti drugačije ovo nasilje koje se sprovodi nad studentima i srednjoškolcima tokom protesta na ulicama – ko to može da radi svojoj deci? To što ga sada sprovode oni koji bi trebalo da štite, posebno osetljive grupe kao što su deca, mladi i žene, ogolilo je licemerje – ne, ovde ni deca nisu zaštićena a država se ponaša kao loš roditelj“, piše Ana Mitić.
O PREKODRINSKIM I PREKODUNAVSKIM SRBIMA
Svetislav Basara ove nedelje piše Jergoviću o iluzijama i mitovima kojima su Srbi kroz istoriju oblikovali sliku Srbije. Basara kritički ukazuje na licemerje i oportunizam kulturnih i političkih elita, poput Medakovića i „siminovaca“, koje su se glatko prilagođavale svakom režimu, dok su istovremeno učestvovale u održavanju narativa o srpskoj mnogostradalnosti.
Zaključuje se da je srpsko društvo decenijama zarobljeno u lažnim predstavama o sebi, ne učeći iz stvarnih istorijskih katastrofa.
„Srbija je na papiru i u propagandnim lecima oduvek izgarala – i danas gorucka – za slobodu prekodrinskih, prekosavskih i prekodunavskih Srba. Ali vidi: kad po sili nužde, ili po izboru, dođu u Srbiju, na te, nazovimo ih eksterne Srbe, vrlo se popreko gleda. U optici domicilnih Srba – da ne napišem baš urođenika – prekodrinski i prekodunavski Srbi kao da i nisu sasvim pravi Srbi, kao da su „rasrbljeni“ i iskvareni življenjem u kulturnijim i uređenijim (da sve bude gore) katoličkim – ili najgori slučaj – islamskim sredinama“, piše Svetislav Basara.
KAKO JE SRBIJA UVEZLA ORUŽJE ZA 3,6 MILIJARDI
Vojna analiza Aleksandra Radića u ovom broju se fokusira na nagli rast i rekordne vrednosti uvoza naoružanja u Srbiju, osvrćući se posebno na poslove sa Francuskom, Izraelom, Kinom, SAD i Rusijom, uz nabavku borbenih aviona „rafal“ i drugih sistema.
Radić ukazuje da se poslovi sklapaju netransparentno, bez javnih planova i tendera, dok se nabavke često predstavljaju kao politički motivisane i prilagođene interesima vlasti, a ne stvarnim potrebama Vojske Srbije.
„Kada se potpiše nova narudžbina za nešto za Vojsku Srbije (VS), svaka informacija je strogo poverljiva i nema podataka za analizu o tome šta se i pod kojim uslovima nabavlja. Pristalice vlasti veruju da to tako treba i da ništa neće saznati oni koji nas ne vole, a ako zucnete nešto na temu da li su pored kineskih dronova potrebni i izraelski (i zašto nema ništa od turskih dronova koje je najavljivao predsednik Vučić), poklopiće vas uhodanim frazama o tome da ne želite da VS jača i da se mešate u nešto što samo vrh treba da zna“, piše Aleksandar Radić.
CRNA GORA, 5 GODINA POSLE PROMENA
Stefan Đukić piše o političkoj transformaciji Crne Gore od nesmenjive vlasti DPS-a i Mila Đukanovića, preko protesta protiv Zakona o slobodi veroispovesti i izbora 2020. godine, do današnjih izazova sa novim vladama i partitokratijom.
Đukić naglašava da smena vlasti nije donela očekivane promene, jer su loši zakoni, slab institucionalni okvir i nedostatak kadra ostali glavni problemi, bez obzira na to ko je na vlasti.
„Oni opoziciono nastrojeni (izuzev jednog manjeg broja) nisu prestali da to čine, a oni koji su nekad (i sad) favorizovali DPS odjednom su shvatili da je dobro i zdravo napadati političare. Otkrili smo i da za loše stanje u državi nije samo kriv DPS, već i da opozicija ima loš kadar, da je i ona sklona korupciji, da joj je i te kako milo da zasjedne na pozicije“, piše Stefan Đukić.
SERENA VILIJAMS I CENA SREĆE
Rumena Bužarovska se u ovom tekstu kritički odnosi prema odluci Serene Vilijams da koristi lek za mršavljenje i način na koji ga javno promoviše, povezujući to s pritiscima patrijarhata i kapitalizma na žensko telo.
Kroz primer Serene, autorka ukazuje na širu društvenu poruku – da se i najuspešnije žene svode na izgled i da se komercijalizuje ideja „sreće“ i „zdravlja“.
„Koja je cena „sreće“ Serene Vilijams i svih drugih žena koje će ona ohrabriti da sebi ubrizgavaju injekcije u stomak kako bi bile mršave i kako ne bi osećale glad? „Najvažnije je da budeš srećna“ ili „Najvažnije je da radiš ono što želiš“ jedan je od osnovnih principa takozvanog neoliberalnog feminizma (žao mi je što ga uopšte zovemo feminizmom) koji promoviše ideju da je naša individualna volja iznad svega i da je stoga ulazak u zamke kapitalizma i patrijarhata zapravo naš lični izbor u kojem uživamo“, piše Rumena Bužarovska.
SAN O SNU
U ovom broju nam Goran Marković priča o pisanju svog dela „Nepostojeći čovek“. U odlomku opisuje košmaran san u kojem ga misteriozni nasilnici odvode na napušteni stadion, gde zatiče poznate ljude iz javnog života privedene bez objašnjenja.
Atmosfera straha i nasilja kulminira pokušajem bekstva jednog mladića koji biva ubijen, a tada se pripovedač budi iz sna.
„Oko nas nije bilo ni žive duše. Počinjalo je jutro. Ćelavci su me uhvatili pod ruku i poneli prema staklenim vratima. Mislim da se radilo o službenom ulazu za istočnu tribinu. Gurnuli su me unutra i za sobom zatvorili vrta. Stajao sam jedno vreme u asfaltiranom hodniku. Niko se nije pojavljivao, levo i desno su se videle prazne ruinirane svlačionice. Nisam znao šta bih pa sam krenuo ka vratima na suprotnom kraju hodnika“, piše Goran Marković.
KOLIKO MOŽE SRBIJA?
Miloš Jovanović nam donosi priču košarkaškoj reprezentaciji Srbije kroz uspomene i neuspehe od 2003. do danas. Kroz emotivna prisećanja na svaki pokušaj osvajanja Evrobasketa, naglašava bol, nadu i vernost navijača, ali i veru u sadašnju generaciju pred predstojeće prvenstvo u Letoniji 2025.
Jovanović je uveren da je posle više od dvadeset godina čekanja konačno „došlo vreme“ da Srbija ponovo osvoji evropsko zlato.
“ I sada se pitam kao i svakog od onih devet prethodnih leta. Je li vreme? Je li vreme više, aman? Imam određeno uvažavanje za one koji kažu: nemoj se ložiti. Korak po korak. Ne baksuziraj. Cenim to mišljenje, ali ja nisam od takvih, da ne kažem „od tijeh“ poput moje pokojne babe. Ne, ja sam sagledao sve što mi u Letoniji ovoga avgusta i septembra možemo da pružimo, i ja ću vam sad reći – vreme je“, piše Miloš Jovanović.
KREDIT ILI PAŠTETA, ARŠIN JE ISTI
Milica Rilak piše o paketu „čudesnih mera“ koje je vlast predstavila kao pomoć građanima kroz administrativno ograničavanje trgovačkih marži i jeftinije kredite.
Dok vlast naglašava kratkoročne koristi, stručnjaci i privrednici upozoravaju na dugoročne posledice poput nestašica, udara na domaće proizvođače i slabljenja finansijske stabilnosti. Ukazuje se da mere zapravo tretiraju simptome, a ne uzroke ekonomskih problema, pa postoji rizik da se stanje u budućnosti još više pogorša.
„Vlast nudi „brzo i efikasno“ rešenje koje će građani odmah osetiti u džepu. Sa druge strane, i statistika i struka upozoravaju: najveći problem nije u trgovcima, već u troškovima i strukturi proizvodnje, kao i u slabo razvijenoj konkurenciji u lancu od proizvođača do potrošača. Ignorisanjem tih uzroka, a fokusiranjem na simptome, rizikujemo da dugotrajna, hronična bolest naše ekonomije potraje još duže“, piše Milica Rilak.
PROPADNE LI FILM, KUKA I MOTIKA ĆE UDARITI PO REDITELJU
U ovom broju Ante Tomić piše Draži Petroviću o anegdoti u vezi sa izbačenom scenom iz filma „Neka ostane među nama“. On iskreno opisuje frustracije i razočaranja kada redatelj odluči skratiti ili promijeniti scenario, ali i svoju distancu od haotične filmske produkcije, koju doživljava kao iscrpljujuću i suviše kolektivnu. Tekst je ujedno i duhovit omaž glumcu Bogdanu Dikliću, ali i podsetnik na granice između rediteljske vizije i scenarističkog stvaralaštva.
„Sve mi je na snimanju filma pretjerano, u svim količinama. Od količine vremena i ljudi do novca i živaca, od producentskih sranja kojima moraš vjerovati do glumačkih taština kojima moraš laskati. Ne shvaćam kako netko ima snage za taj čudovišni put šest ili sedam tjedana, sve sitnim, strpljivim koracima, dnevno snimajući možda samo po jednu minutu filma, a čitavo vrijeme strahujući da to što radi ništa ne valja, da to nitko neće gledati u kinima i da će ga neki kritičar sahraniti u novinama“, piše Ante Tomić.
REPRESIJA PROTIV MLADIH JE TRKA BEZ DAHA
Tekst se osvrće na prošlonedeljno etiketiranje studenata kao terorista od strane vlasti. Autroka ukazuje da je vlast u 2000. imala identična rešenja za obračunavanje sa studentima i drugim neistomišljenicima. Nebojša Vujović tada je bio pomoćnik šefa jugoslovenske diplomatije, pa je pred jednu od konferencija za novinare najavio „donošenje propisa za borbu protiv terorizma“.
Tim povodom on je sada govorio za Nedeljnik. Objasnio je da to je bila akcija iza koje su tada stajali Vojislav Šešelj i njegovi radikali, i Mira Marković i njen JUL.
„Znači, to je ta ista ćud. On je samo promenio odela, ali nije promenio kožu i sve ono što je ispod kože, uključujući i mozak. To je to vraćanje na prirodno podešavanje, koje pokazuje ko je u stvari Aleksandar Vučić i šta on planira. To što su tada pokušali da naprave, pokušavaju da naprave i sada, a to je u grčevitoj borbi da se ostane na vlasti. Ko će studente, koji su ustali protiv ovog režima, da proglasi teroristima u 21. veku, u društvenom ambijentu sadašnjih godina? Pa to je nemoguće“, piše Milana Milošević.
DA LI GEL LAKOVI POVEĆAVAJU RIZIK OD RAKA?
Tekst Ane Banko ukazuje na zdravstvene posledice korišćenja gel lakova, akrila i UV lampi – od alergija i infekcija do potencijalnog rizika od maligniteta – te objašnjava novu zabranu supstance TPO u EU. Banko je predočila koliko su ljudi spremni da žrtvuju novac, bol i zdravlje radi lepote, naglašavajući rizike koje nose kozmetički trendovi, posebno u oblasti nege noktiju.
„Ko je listao sadržaje društvenih mreža, naleteo je bar nekad na video-tutorijale za ulepšavanje, pre svega „uradi sam“ procedure šminkanja, pravljenja frizura, ili ulepšavanja noktiju. Međutim, ovakvi sadržaji često izostavljaju najvažnije, a to su rizici od nepravilne primene proizvoda, bezbednosti pojedinačnih preparata ili njihovih kombinacija. Retko da je do bilo kog korisnika dospela edukativna informacija o dijagnostici i lečenju potencijalnih posledica“, piše Ana Banko.
ROK NOSTALGIJA U AMBIJENTU MLETAČKE RENESANSE
Ivana Deljanin nam je predočila utiske o koncertu Alanis Morissette u istorijskoj Villi Manin, koji je privukao publiku iz više zemalja i pružio snažan vizuelni i emotivni doživljaj. Deljanin piše o njenim izvođačkim sposobnostima, virtouznosti sa instrumentima, set-listi koja kombinuje hitove i emotivne akustične pesme, ali i porukama koncerta koje podsećaju na socijalne borbe i lične izazove.
„Čim je Alanis izašla na binu i krenula sa „Hand in My Pocket“, bilo je jasno da nas čeka sat i po čistog uživanja. Izgledala je neverovatno, i dalje sa dugom kosom i prepoznatljivim osmehom koji je odmah obuzeo publiku. Tokom celog koncerta šetala se od jednog kraja bine do drugog, vrtela ukrug i hipnotisala publiku vrstom prisustva koje drži pažnju i kad ne izgovori ni reč. Njen glas? I dalje moćan i besprekoran; kada zatvoriš oči, imaš osećaj da slušaš studijsku verziju“, piše Ivana Deljanin.
U novom broju Nedeljnika vas, kao i obično, čekaju redovne kolumne Hane Piščević, Branka Rosića, esej Marka Prelevića i uvodnik Veljka Lalića.
NASLOVNA STRANA NOVOG BROJA NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 28. AVGUSTA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
