Dok vlast najavljuje odlučnu borbu za zaštitu životnog standarda, predstavljenu kao sveobuhvatan odgovor na potrebe građana, stručnjaci i udruženja potrošača upozoravaju da se administrativnim merama leče posledice, dok stvarni uzroci problema, ukorenjeni duboko u strukturi tržišta, ostaju netaknuti.
Predstavljenje mera najavljeno je za nedelju, a već je poznato da se obećanja tiču nižih cena hrane i povoljnijih kredita.
Marže, karteli i lanac snabdevanja
Centralni deo najavljenih mera odnosi se na ograničavanje marži u trgovinskim lancima, za koje predsednik Vučić tvrdi da se kreću „od 32 odsto do 45,2 odsto“.
Ministar finansija Siniša Mali naveo je da će marže biti ograničene na maksimalnih 20 odsto. Međutim, iz udruženja potrošača „Efektiva“ upozoravaju da je problem znatno složeniji od profita na kasi i da je fokus samo na maloprodaji pogrešan.
Dejan Gavrilović iz ovog udruženja ukazuje na složene mehanizme kojima se prikriva stvarna zarada.
„Nije poenta samo tu ograničiti maržu trgovca, jer samo ograničenje marže ne vodi ničemu. On će da ubaci posrednika, napraviće drugu firmu koja će da mu bude dobavljač i on će da bude taj posrednik koji zida cenu, a ovaj će na kraju da prikaže neku minimalnu maržu“, objašnjava Gavrilović.
dokaz da marže nisu ni problem ni rešenje
Ovu tvrdnju ilustruje poređenjem dva velika lanca, gde jedan po zvaničnim bilansima ima maržu od 16 odsto, a drugi čak 45 odsto.
„Pa čekaj, jesu li cene u radnji toliko različite između njih? Nisu, one su slične“, primećuje Gavrilović, sugerišući da se stvarni profit lanca sa manjom maržom ostvaruje preko povezanih veleprodaja.
Posmatrači tržišta takođe primećuju da se cene ključnih proizvoda u različitim lancima često podudaraju „u paru“, što otvara pitanje postojanja stvarne konkurencije ili prećutnog dogovora.
Ledena voda za bolesnika
Drugi „stub“ najavljenih mera odnosi se na bankarski sektor i obećanje predsednika Vučića da će kamate na gotovinske kredite biti spuštene za 30 do 40 odsto.
Profesor ekonomije i nekadašnji guverner Narodne banke Dejan Šoškić ocenjuje da je ovakav pristup pogrešan i da „suštinski otkriva nemoć nosilaca ekonomske politike i nesposobnost razumevanja i delovanja na uzroke problema“.
„Pokušaj ograničavanja cena za bolesni privredni i finansijski sistem je kao pokušaj ograničavanja temperature kod bolesnog čoveka. Otuda treba da se zapitamo: da li treba da se nadamo izlečenju ako bolesniku spustimo temperaturu tako što ga potopimo u ledenu vodu?“, slikovito objašnjava Šoškić.
fokusirati se na bankarske provizije i naknade
Prema njegovim rečima, ključ problema nisu kamate, već netransparentne i visoke bankarske provizije i naknade. On smatra da je NBS morala da uradi mnogo više, pre svega u oblasti „uređenja, pa i ograničavanja bankarskih provizija i drugih naknada (ne kamata) koje naplaćuju banke“.
Umesto administrativnog ograničavanja cena kredita, Šoškić nudi niz sistemskih rešenja. Neophodno je, kaže, mnogo više učiniti na „transparentnosti svih kamata, provizija i naknada banaka da klijenti banaka jednostavno i lako mogu da vide koje ih banke ‘šišaju’, a koje ne“.
Takođe, trebalo je raditi na jednostavnosti prelaska klijenata iz jedne banke u drugu, jer su sada građani često „dovedeni u poziciju ‘zatočenika’ svojih banaka“.
Jačanje konkurencije kroz profesionalne državne bankarske institucije, umesto njihovog urušavanja, i aktivno sprovođenje dinarizacije, koja bi smanjila rizike i pojeftinila kredite, koraci su koje je, prema Šoškiću, trebalo preduzeti mnogo ranije.
test političke volje
Dok se javnost priprema za najavljene „top mere“, one sve više deluju kao test političke volje, a ne samo ekonomske strategije. Problem cena, naime, nije samo u visini marži, već u onome što Dejan Gavrilović naziva „veštačkom konkurencijom“, gde naizgled suprotstavljeni lanci „u stvari svi duvaju istu tikvu“.
Sličan privid nemoći postoji i u bankarskom sektoru, iako Dejan Šoškić nedvosmisleno tvrdi da „mehanizmi za sprečavanje banaka da na srpskom tržištu zarađuju više nego na svojim domicilnim tržištima, postoje“.
Predstojeće mere stoga predstavljaju raskrsnicu: hoće li vlast upotrebiti te postojeće mehanizme i konačno se uhvatiti u koštac sa sistemskim problemima, ili će nastaviti da se bavi posledicama, puštajući da se ista tikva i dalje duva. U krajnjem, od tog izbora zavisi hoće li „običan narod“ osetiti stvaran i održiv boljitak na kasi i pri otplati kredita, ili samo još jedan kratkotrajan predah.
Tagovi
