Kruna i dinastija su bile srpske, Hrvati takvih tradicija nisu imali, pa su izabrali republikanski oblik vladavine ne bi li i time prkosili Srbima. Srbi, naravno, svojih znamenja nisu bili voljni da se odreknu. Naprotiv, koristeći jugoslovenstvo, hteli su ih nametnuti drugima. Hrvatima posebno.
Ilustracije radi, u međuratnom periodu (1918–1941) samo se jedan nesrbin našao na položaju predsednika jugoslovenske kraljevske vlade. Bio je to nesporni lider Slovenaca i večiti predsednik Slovenske ljudske stranke, pater Anton Korošec, i to pod ličnim režimom Aleksandra Karađorđevića. Poslednji premijer Kraljevine Jugoslavije bio je prvi Hrvat na toj funkciji – Ivan Šubašić.
A onda se, posle jedne decenije života u jedinstvenoj državi, dogodila katastrofa. Odnosi Srba i Hrvata bili su zategnuti do tačke pucanja. U Narodnoj skupštini, te 1928, na plenarnom zasedanju pljuštale su unakrsne uvrede i psovke, optužbe i najteže reči. U jednom momentu je hrvatski poslanik, u napadu uzavrelih osećanja, doviknuo srpskim kolegama:
„Koliko koštaju te vaše ratne žrtve, koliko košta taj vaš Kajmakčalan – da vam platimo, pa da budemo mirni!“
Sledećih dana situacija se dodatno pogoršala. Dok je stajao za govornicom, narodni predstavnik srpske većine, ratni veteran i Srbin iz Crne Gore, potpuno razjaren, izvukao je revolver i počeo da puca u pravcu hrvatskih poslanika. Ishod je bio stravičan: dvojica na mestu mrtva, dvojica teško ranjena, a sam Stjepan Radić je podlegao povredama mesec dana posle ranjavanja.
Grandiozna jugoslovenska zamisao polupala se u paramparčad. Snovi o zajedništvu i jedinstvu pretvorili su se u međuetnički košmar. Srbin je usmrtio nekrunisanog vladaoca Hrvata i ta je činjenica prelila hrvatsku čašu trpeljivosti.
Pokušaj kralja Aleksandra Karađorđevića da uvođenjem ličnog režima nametne jugoslovenstvo odozgo, kad ono nije moglo da se zapati odozdo, imao je jednako tragičan epilog. U francuskom gradu Marselju, na dan 9. oktobra 1934. u zaveri ustaško-bugaraških fašista, takođe revolverskim kuršumima, ubijen je prvi jugoslovenski suveren. Vi nama Radića, mi vama kralja. Očito su i Srbi Hrvatima i Hrvati Srbima budili najmračnije strasti i nagon za osvetu.
Najzad se, avgusta 1939, izašlo u susret hrvatskim učestalim zahtevima za teritorijalno osamostaljenje. Pošto je Milan Stojadinović sklonjen s vlasti, knez-namesnik Pavle Karađorđević učinio je odsudan ustupak. Sporazumom Cvetković–Maček oformljena je Banovina Hrvatska na širokom prostoru Hrvatske, Dalmacije, Slavonije i Bosne i Hercegovine. Bio je to tzv. „corpus separatum“, poseban entitet u okviru postojeće države i njenih institucija. Reakcija Srba, očekivano, bila je trenutna: zahtev za stvaranje Srpske banovine po principu „Kad mogu Hrvati, možemo i mi“.
Ceo tekst pročitajte u novom štampanom izdanju Nedeljnika.
NASLOVNA STRANA NOVOG DVOBROJA NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 07. AVGUSTA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
