Reza Pahlavi, sin poslednjeg iranskog šaha, u intervjuu za Politico je izneo tvrdnju da se oko 50.000 pripadnika iranskih snaga bezbednosti, uključujući članove Revolucionarne garde, već registrovalo na poverljivoj platformi, izražavajući spremnost da napuste vlast.
Njegov plan, koji uključuje stvaranje finansijskog fonda za podršku prebezima, liči na pokušaj da se iz egzila podstakne unutrašnji slom sistema, zasnovan na uverenju da su temelji Islamske Republike duboko napukli.
„Iranski princ prestolonaslednik“
Ovaj potez predstavlja deo višedecenijskog političkog angažmana čoveka čija je sudbina neraskidivo vezana za dramatičnu istoriju njegove zemlje.
Rođen 1960. kao prestolonaslednik, Pahlavi se u trenutku Iranske revolucije 1979. godine nalazio na obuci za pilota u SAD. Pad monarhije zatekao ga je sa 18 godina i odredio mu život u egzilu.
Krah dinastije Pahlavi bio je posledica dubokog društvenog nezadovoljstva. Vladavina njegovog oca, Muhameda Reze Pahlavija, bila je obeležena kontradikcijama – s jedne strane sprovodio je modernizaciju i sekularizaciju kroz „Belu revoluciju“, dok je s druge održavao autoritarnu vlast oslanjajući se na represivnu tajnu policiju SAVAK.
Ključni događaj koji je trajno narušio legitimitet monarhije bio je puč iz 1953. godine, kada su CIA i MI6 pomogle u svrgavanju demokratski izabranog premijera Muhameda Mosadika.
Ovaj čin ga je u očima mnogih Iranaca zauvek obeležio kao marionetu Zapada, stvarajući plodno tlo za revoluciju koju je predvodio ajatolah Homeini.
Pragmatična pozicija
Nakon što je u SAD završio studije političkih nauka, Reza Pahlavi se profilisao kao jedan od vodećih glasova iranske opozicije u dijaspori.
Njegova politička platforma je vremenom evoluirala. Od početnog zalaganja za restauraciju ustavne monarhije, postepeno je prešao na pragmatičniju poziciju, ističući da o budućem uređenju Irana – bilo da se radi o republici ili monarhiji – mora odlučiti isključivo narod putem slobodnog referenduma.
Danas Pahlavi igra ulogu figure koja pokušava da ujedini raznoliku iransku opoziciju oko zajedničkih principa sekularne demokratije, poštovanja ljudskih prava i ravnopravnosti žena.
Naročito je bio aktivan tokom masovnih protesta nakon smrti Mahse Amini, kada je pozivao na međunarodnu solidarnost, ali ne i na stranu vojnu intervenciju.
Tagovi
