O zidu, o telu, u trenutku: Razgovor sa Marijom Šoln

Ne slika zato što ima plan. Slika jer mora da krene. Zid je najčešće prvi svedok toka pokreta. Grad ga ponudi, vreme ga odredi, a ona interveniše. U tom trenutku, kako sama kaže, nema ni distance, ni objašnjenja, ni finalnog koncepta koji bi sve zaokružio. Postoji samo akcija. Brza, fizička, ponekad na ivici kontrole. Meni je to fascinantno jer je divno, zato što u svakom datom trenutku može i da krene po zlu.
Mariju Šoln poznajem dovoljno dobro da znam da ne voli mnogo da govori o svom radu. Ne iz lažne skromnosti, već zato što joj reči deluju kao usporavanje. Zato i ovaj razgovor počinjemo drugačije. Bez biografskih zaokreta, bez samohvalisanja, bez opisa radova. Govorimo o gestu, o materiji, o telu i o zidovima, koji upijaju više nego što bismo u prvi mah pretpostavili.

Marija, kako ćemo da počnemo? O čemu razmišljaš? Gde su ti misli? Kad počneš da slikaš, da li misao dođe odmah ili kasnije?

Misao je uvek tu. Pre slikanja, posle slikanja, tokom slikanja. Misao teče kroz sve što radim. U zavisnosti od toga koliko se misli prepliću, koliko me nešto trigeruje, tera me na slikanje ili na druge akcije. Uglavnom na slikanje. Kada imam nešto da izbacim, rešim da to naslikam. Krenem često u nekom raspoloženju gde sam, na primer, ljuta, besna, emotivna, uvek izazvana nekim jakim emocijama. Nekad su pozitivne, nekad negativne. I onda se stvore ti brush stroke-ovi koji su ogromni, to su stvari koje se nastavljaju na platnu same od sebe, jer hoću tu svoju emociju da ispoljim. Međutim, i te emocije se kroz proces kultivišu. Možda se smirim, možda sagledam drugi aspekt. Neki realistični elementi krenu da se pojavljuju kako počnem stvari da vidim jasnije. Kreće da se sklapa to nešto što je bilo destruktivno u neku vrstu konstrukcije. Iako se nikad ne može konstruisati do kraja. Tako da misao onda opet dolazi, ali je drugačija, promenjena. Zato su moje slike tako nekako eklektične i svaka za sebe izgleda i kao da se sastavlja i kao da se raspada u isto vreme. Ali defakto, da ja slikam baš isključivo i samo kako se osećam. Nikad se ne predomišljam da ostvarim neki vizual koji u glavi vidim. Ne vidim sliku koju treba da uradim pre nego što počnem da je radim. Vidim šta moram da izbacim iz sebe. A kako će to da izgleda, to se promeni trista puta.

Foto: Miloš Sovilj

Možeš li da objasniš zašto si neku sliku završila baš tada?

Ne mogu da objasnim. Nikad je nisam završila. Završila sam je onda kada sa tom temom, ili tim čim sam se bavila u glavi, završim. Dešavalo mi se da mi slika stoji po tri godine u ateljeu, jer neke stvari koje su me nagnale na slikanje te iste slike nisam prevazišla, nisam rešila u svojoj glavi. I ta slika stoji, i tako me muči. Nemam rešenja u životu, nemam rešenja ni za nju. Ponekad mi deluje gotova zato što želim da i te stvari u mojoj glavi budu gotove. Onda kada me nešto okine, shvatim da to nisam rešila, obavezno se na slici pozabavim tim i kažem: „Bože, pa rešenje mi je tu bilo ispred nosa.“ Nekako, slika mi je baš sagovornik, znaš, u toj introspekciji. Možda najiskrenije ogledalo koje imam. Ono što vidim u fizičkom ogledalu kao odraz, to je neki lik, ali ono što bih mogla sebi iznutra da izvrnem, to je ono što ostaje na platnu. Tako da slika nikad nije gotova, osim onda kada ja zaista neke stvari koje su me nagnale da je slikam ostavim iza sebe.

Da li ti se dešava da slika pobegne? Šta onda? Vraćaš je? Pustiš da ide?

Svaka slika mi uvek i bez izuzetka pobegne. Baš zato što razmišljam kako razmišljam. Nekad mi mozak radi 300 na sat, ali nije samo ni do brzine rada mozga, nego do tog rolerkostera emocija. Što uvek i bez izuzetka slikam lične stvari. One se vremenom nekad pretvore u nešto što je možda angažovano, ali to angažovano je uslovljeno nečim što je jednostavno preklapanje sa nečim ličnim. Prošla godina mi je bila emotivno jako teška i stvari koje sam slikala, ne mogu da kažem da kad bih okačila u galeriju ne bi se pojavio neko ko bi se poistovetio sa tim što se meni dešavalo, ali to ne mogu da uvrstim u kontekst angažovanog slikarstva, kao da sam se s namerom bavila mentalnim zdravljem kod ljudi, ili, ne znam ni ja, krahom ličnosti, krahom emocija i tako dalje. Ne uopšte. Ja sam se bavila introspekcijom, ali nekako kad te stvari postanu globalne, onda se ljudi s time poistovete pa to nazivamo angažovanim. A zapravo uopšte nije. To je slika koja je krenula da priča priču o meni, ali ja se tokom tog procesa menjam, nešto prebolevam, nešto preplačem, nečemu se radujem, nešto novo mi dođe u život. Nekih troje novih ljudi se pojave, i onda ti strahovi nisu tako važni, pa okrenem naopačke i ona postane sasvim neka druga priča. Tu uvek viri ona osnova od koje sam krenula, to je super. Ali mislim da niko drugi to ne vidi. Ja vidim put koji me je naveo da slikam i vidim onu tačku gde sam je završila. A sve to što je između, što se desilo, to mi je svojevrsna psihoterapija.

Tvoja dela na platnu su vrlo koncentrisana. A murali često eksplozivni. Da li je to isti jezik?

Trudim se da budu što sličniji, ali nisu isti. Javni prostor je nešto što je mnogo veliki ograničavajući faktor. Samim tim što, kada je mural velikog formata, on ne dozvoljava toliko improvizacije. Znači, ne mogu da uhvatim četku i razvlačim stroke dug 20 metara, zato što imam prepreku u vidu skele, dizalice, čega god. Kada pričamo o manjim grafitima, ono nešto ulično, ja to tretiram isto kao sliku. Ono što može da se radi sa zemlje, pa nebitno što je slika na zidu. I onda su ekspresivni, onda su vrlo često ad hoc, bez skice, samo ponese me flow, ponese me šaranje na zidu, ponese me energija drugih ljudi na jam-u, razne stvari. Ali kada pričamo konkretno o muralima, oni su uvek osmišljeni unapred, s nekom idejom, nekom tematskom celinom. I to je uvek neka organizovana celina na zidu, koja ima svoj proces rada koji je malo i dosadan. Znači, kako ćeš da preneseš skicu, pa kako koje podslikavanje. I tu se dosta spontanosti izgubi. U tom smislu, jezički nisu isti, zato što ne mogu isti princip rada da primenim na muralu velikog formata i na, na primer, nečemu što se zove slika velikog formata. I kad je dva puta dva metra, ona je i dalje u domenu mog mahanja sa patosa. Druga stvar je to što javni prostor ipak diktira neka pravila, zavisno od toga gde se mural nalazi. Mogu ja nekom Mići na ogradi u nekom selu da nacrtam šta god hoću, ako se Mići sviđa moja umetnost. Ali ako je u pitanju javni prostor, kao što je primer centar Beograda, pa se tu pitaju i neke urbanističke službe koje rade kako rade, o tom i neću, ili se pita već neko. A uvek se pita neko. Često se pita i neko iz politike, a najčešće se pita neko ko nije stručan. Onda često dolazimo do tog nekog moljakanja, da se neke stvari isprave, dodaju i tako promene. I koliko god sam se trudila da jezički budem dosledna na slici i na muralu, ne uspevam. I onda valjda na toj slici istresem sve ono što mi neki mural nije dozvolio. Za mene murali nekako uvek blago koketiraju sa publikom. Oni moraju biti prosti za čitanje, ali ne smemo baš napraviti billboard od njih. To je negde granično. Malo koketiraš sa kičem, malo koketiraš sa polupismenima, sa intelektualcima, sa svakim. Da svako tu nađe nešto. Ljudi se prosto oduševe kada u simbolizmu mogu da pronađu nešto, kao „jao, vidi ovo, ovo je simbolički prikazano, pa to i to“. A to je često veoma banalan pristup. Moram da kažem da je kod nas na sceni baš bila i ekspanzija tih murala bez ikakvog reda i ureda. Ne vidim suštinu toga da ja svoju duhovnu priču naslikam na „Beograđanki“. Mislim, to je jednostavno previše za sad.

Koliko telo diktira format?

To je dvosmerna ulica. Telo diktira format isto kao što format diktira telo. Sad, ja sam vertikalni čovek i uvek sam u vertikali. Nekako kad me je ta horizontala vodila, uvek me je gubila. Ne znam da idem levo ili desno. Kada je vertikala, uvek mi je jasno: treba da idem uzbrdo. Tako sam uvek videla stvari u slikarstvu, pa bilo zidnom ili štafelajnom. Dakle, da. Diktiraju jedno drugo. Uzajamno.

Postoji li razlika između umora posle zida i onog posle platna?

Umor posle zida je više fizički. Na zidu, kad se radi, jasno je već, predodređeno, da se slika koja je nastala u malom formatu sad prenosi na veliki format. Tu je mnogo više predvidivosti i mnogo više tehnikalija nego same spontanosti. A dok slikam, krenem u jednu stvar, krenem u jednu nameru i završim u sasvim nečemu drugom. Ako završim korak u tom drugom, onda me tera da razmišljam, da se preispitujem, da se time mučim, da mislim da možda nije bilo dobro tako, da se vraćam, pa onda gulim… To je proces koji se traži, koji kopa svoje mesto dok se ne nametne. I za sve to vreme ja sam u hiperfokusu. I taj hiperfokus funkcioniše tako što pored mene može bukvalno bomba da padne ili da ne znam ko prođe, Sveti Petar lično, i da ne registrujem uopšte da se nešto dešava. I kad zakačim jednu stvar na toj slici kojom sam zadovoljna, jednu stvar, nikada ceo rad, ona me nekako preplavi na način: „To je to.“ Spustim četku i posle toga nisam sposobna da ispržim jaja ili saberem dva i dva.
Dok kad siđem sa zida, taj umor mi prija. To mi dođe kao neki trening i na kraju murala postoji neka satisfakcija, neko olakšanje, kao: „Okej, ovo sam nekako pregurala“, i visinu, i vučenje kanti, svašta nešto što je i fizički napor. Drugačije je skroz. Možda se pretproces murala može porediti sa slikarskim delom stvaranja skice za mural. Na taj način iscrpljuje, slično kao što iscrpljuje štafelaj.

Kada intervenišeš u javnom prostoru, da li razmišljaš o publici?

Ne razmišljam o publici u smislu: aha, ovde će sada da mi dođu tete, prosečne domaćice od 50 godina, zato što ću da naslikam lepu ženu sa cvećem i ispred nje će svi da se slikaju i da kažu: „Jao, kako je to lepo.“ Ne baš tako. Ali neko razmišljanje o javnom prostoru kao takvom mora da postoji.

Imala sam pre par godina priliku da radim za udruženje roditelja nestalih beba u Beogradu. Ali očekivanje da uradim mural nekog doktora koji trči sa mamom u spavaćici kroz centar Beograda, usred Dečjeg parka, nije realno. Naravno da moramo da razmišljamo o publici. Prvo, to su mala deca. Drugo, to je ružno. Treće, to je kič. Četvrto, peto, šesto, šta god hoćeš, odvratno je. I to niko ne želi da vidi na zidu. To nikakvu poruku ne šalje. To je prebanalno i prebukvalno.
Nedavno sam završila u Hrvatskoj jedan mural koji je imao isto tako dosta intervencija nekih nestručnih ljudi već u samoj skici, tako da je otišao u banalnost. I kada stvari odu u banalnost, onda treba reći stop. Ali trenutno i nažalost tržište je takvo da možemo da kažemo „ne“, ali oni to svakako izvedu. Samo je pitanje ko će to oslikati. To onda zovemo komercijalnim poslom. To više ne zovemo muralom.
Ali i kad je komercijalan posao, mora da se zna da neke stvari koje su uvredljive, koje su strašne, ne mogu jednostavno da vise na zgradi u centru Beograda. U tom smislu, da, treba razmišljati o publici. Ljudi ne treba da okreću glavu oko toga i da kažu: „Na šta ovo liči? Šta je ovo? Ko je ovo ovde stavio?“ Ali mogu da diskutuju o tome da li im se sviđa ili ne, da li je to po njihovom ukusu ili ne. Ali neki red mora da se zna.

Inače, što ne bih ja sad ofarbala parče moje zgrade u ciklama-roze, nagovorila komšije da ofarbaju dole žuto, a da preko svega toga nacrtamo falus, da prostiš. Mislim, može i tako. Naravno da moramo negovati slobodu izražavanja, ali ako je javni prostor u pitanju i ako te slobode nekako ograničimo, da li onda ispada da se dodvoravamo nekoj publici? To je već filozofsko pitanje.

Postoji li sloboda u javnom prostoru, ili samo „odgovornost“?

Sloboda u javnom prostoru postoji. Sloboda u javnom prostoru je u bombingu, u intervencijama, sitnim na zidu, u angažovanom vandalizmu, kako bi to neki nazvali, u čistoj nameri i potrebi, u kreativnosti i stvaralaštvu bez razmišljanja o posledicama.
Odgovornost prema društvu, prema ljudima, prema nekom sistemu, prema nekoj temi, to stoji iza legalne umetnosti. A u nelegali postoji sva sloboda kreativnosti.

Znaš li unapred kako će neko reagovati?

Uglavnom ne znam kako će ljudi da reaguju, zato što uglavnom ni sama ne znam kako će to na kraju sve da izgleda. Koliko god je mural proračunat, uvek nekako sumnjam u neke tehničke problematike. Jedan te isti mural, kako god da je naslikan, ako nije dobro pozicioniran za dobru tačku gledanja, on nema monumentalnost, nema dobru osvetljenost, nema taj pogled koji te „udara“.
I to je, koliko god ti učio, stvar s kojom se rodiš. Bio je dole jedan mural u Savamali, gde su me zvali i rekli mi: „Nacrtaj ti šta hoćeš, a mi bismo voleli nešto pored čega će ljudi hteti da se fotkaju.“ Ja sam rešila da nacrtam devojčicu iz profila koja duva maslačak, zato što je to onako baš kliše. Pogotovo u svetu murala u to vreme, dosta ljudi je naučilo da crta realizam, ali isključivo iz profila, pa smo se onako nekad šalili malo na tu temu „aj nacrtaj iz profila, ne možeš da pogrešiš“.

Elem, taj maslačak je bio crn a devojčica je duvala uzvodno i pričala jednu priču o tome šta Savamalu čeka zapravo u narednih 30 godina, što većina prolaznika uopšte nije konstatovala, nego su sliku doživljavali kao „jako lepu“ i rado su se fotografisali pored nje.
I sad, ne mogu da kažem da nisam očekivala da će se ljudima to svideti, ali u toj meri, da će to postati kultno mesto za fotkanje turista, mladenaca i svega ostalog, da će zapravo to neko sladunjavo koketiranje spakovati propast kulture jednog grada.
I tako, to je jedan projekat koji je zaživeo za sebe, i evo ga, i sad stoji dalje. Mosta nema, a on je tu. I tačno se desilo to što je devojčica krenula da radi crnom maslačku.

Da li si ikada želela da neki tvoj mural što pre nestane?

Nisam nikad želela da nestane. Šta znam, dosta su mi dragi. Kao neka deca koja su onako zaživela svoje živote. Neka od njih su se odvojila, zaživela svoje priče, otišla u druge pravce, udaljila se od mene, da to tako kažem. Ljudi su ih tumačili na razne načine, smeštali ih u različite kontekste, i to mi je u neku ruku bilo simpatično.
Svima njima će doći vreme da nestanu. To je čar street arta. On živi na zidu neko vreme i to vreme je trošno samo po sebi, a isto tako, zid je javna površina. Ako sam ga ja ocrtala, možeš i ti, može i Pera, može i Mika. Ne ljuti se, čoveče.

Posmatrala sam jedan muralčić koji sam radila davnih godina, kako se kroz vreme menjao. To su bile neke sitne lebdeće figurice, a onda su ljudi prolazili, intervenisali na njemu, dopisivali nešto, docrtavali… Tako deset godina tog murala. Pa je onda delimično otpadao, zid i sve. I nikad nisam želela da nestane. Želela sam da nekako završi svoj proces sazrevanja i da onda tu nekako dođe nešto drugo. Drag mi je bio, sam po sebi.

Je l’ zid traži smisao, ili samo reakciju?

O da, zid mora da traži smisao, ali nažalost scena je takva da je sve reakcija. I onda se ide na mnogo, mnogo efekata, i mnogo se nekih jednostavnih stvari uplete, mnogo se jednostavnih stvari naziva likovnošću, mnogo se ljudi koji su slikari samoproglasi umetnicima.
Ne znam da li je to smisao, ali definitivno postoji reakcija kada ti kažeš: „Ja sam umetnik.“ Pa se ljudi pitaju, da li je on umetnik? Da li je stvarno umetnik ili samo slikar? To je pitanje.
Ali danas nekako nije sramota samoproklamovati se u bilo šta. Možeš i svoj mural da samoproklamuješ u umetničko delo i time izazoveš reakciju, a to je, kao, suština. Broj lajkova, broj šerova, gde se šta dešava…

A neke stvari mogu samo da budu lepe. Nekad je i to dovoljno. Da staneš pored njih i da plačeš, ili da se smeješ, ili da nešto proživiš. Da živiš. To je isto reakcija, ali ne iznuđena. Bez namere. Bez predumišljaja. To je nešto što je želelo da ima smisao, a rodilo je reakciju. Kada se to desi, to je najbolja moguća stvar. Ali to ne možeš da radiš s predumišljajem. Jer svaka kalkulacija je vidljiva, svaka namera je vidljiva. To je u zakonima izražavanja tako. Ne postoji koketa kojoj se ne vidi da diže obrvu.

Šta te više nervira: pitanja o ženskoj umetnosti ili pitanja o angažovanoj umetnosti?

Više me nerviraju pitanja o ženskoj umetnosti. Kakve veze ima da li je ženska umetnost ili muška umetnost? Mislim, kao prvo, i taj rodni jezik – šta to već znači? Doktorka umetnosti – šta to znači? Čemu doktorat umetnosti za početak? Čemu doktorka umetnosti za početak?
Hajde, ako ćemo sve to tako da zovemo, ja sam Marija Šoln, slikarka i muralistkinja. I sad, tako je. To imam potrebu da predstavim.
Ženske teme i načini na koje su žene ugnjetavane u svetu, to je komplikovano. Svaka žena koja želi da se izbori u 21. veku za svoje mesto može da se izbori. Ona koja ne želi, može da se vadi na neki Balkan, na neke druge probleme. Naravno da postoje izuzeci, naravno da postoje teške životne okolnosti, ali te teške životne okolnosti postoje i kod muškaraca.
I nerviraju me te situacije kada se devojke skupe i naprave izložbu zato što su devojke. Dobro. Nije uopšte bitno da li ste devojke ili dečaci. Izložba je sranje ili je dobra. Hajde da kažemo prvo da li to valja ili ne valja, pa onda da li je uopšte važno kog ste pola. Taj deo me potpuno nervira. A rasprave o angažovanoj umetnosti me ne dotiču preterano. Zato što kada je nešto angažovano s namerom, to mi deluje kao kalkulacija nekoga ko želi da bude na bilbordu neke antipolitičke kampanje i da na taj način stekne ugled u svetu umetnosti. „Ja sam sad angažovan zato što sam protiv ove vlasti“, i nije bitno što je to sranje. Bitno je da je angažovano. I, kako da ti kažem, to me ne nervira uopšte.
Ovo me više nervira zato što sam žensko, dok smatram da uopšte nije ni bitno što sam žensko. Ako se verem po skelama i vučem kofe gore-dole, zašto bih uopšte morala da budem ledi u tome i da nosim štikle?

Zašto je dobro biti umetnica u Srbiji?

Prva stvar je što sam umetnica u Srbiji. Tu se vraćamo na ono prethodno pitanje, da li me nervira pričanje o ženskom stvaralaštvu. Ali je dobra stvar to što mogu da budem žena umetnica. U nekim zemljama je to zabranjeno. Ovde nije. I to je bar jedna dobra stvar. U Srbiji biti umetnica je dobro zato što ovde nekako i dalje funkcioniše balkanski sistem. Malo živiš s mamom, tatom, malo ne živiš, malo se pomažete, baba, deda, svi ukrug, tako da bez baka-servisa teško da bih ja mogla da se bavim umetnošću i da imam i porodicu.
Druga stvar je da ekipa ljudi koja ovde stvara, stvara iz sasvim drugačijih pobuda nego ekipe na Zapadu. Mi smo više zemlja Trećeg sveta, i dobro je što je kreativnost sadržana u svim segmentima društva. Odeš na neki politički protest, pa vidiš koliko su ljudi kreativni kad prave transparente. Ne moraju čak ni da budu umetnici jer crpe inspiraciju sa svih strana. I gomila smeha tu postoji. Sve što je tužnije, uglavnom bude i smešnije.

Scena nam je žilava, koliko god se od umetnosti ne živi. U svim racionalnim društvima ljudi bi odustali od umetnosti i postali zubari, lekari, pekari, a mi i dalje volimo da kažemo da smo umetnici, iako to ne vodi baš nikuda. Draga mama, tata, vas 15 drugara što ste došli na moje otvaranje izložbe, hvala vam, jer ja sam umetnica u Srbiji.

Jedna zanimljiva stvar je da živim blizu Cvetkove pijace i volim tamo da posedim sa Ciganima koji prodaju sve i svašta, volim da kupujem te starudije i da razgledam, i komšiluk me blagonaklono gleda kad izađem u bademantilu, kad me vide i kažu: „Ma, ona je umetnica.“ I to mi je onako veliki plus. Isto tako u bademantilu odem i na bazen, na primer, bulevarom pređem, jer mi je tako najzgodnije. Baš mi je blizu bazen i mogu da odem samo u peškiru dok se normalni ljudi obuku.
Postoje ti stereotipi koji se drže vezano za umetnike u Srbiji, i onda je sasvim dozvoljeno da šetaš nepočešljan i da odeš zamotan u peškiru u sportski centar, jer opravdanje „ona je umetnica“, pije vodu svuda, i ja to stvarno volim da zloupotrebim i iskoristim maksimalno. Kad god me neko pita: „Zašto su ti flekave pantalone?“, kažem: „Ja sam umetnica“, a realnost je da nisam stigla da ih operem. Tako da ima tu dosta prednosti.