Akademik Vladica Cvetković piše za Nedeljnik: „Vučić će svakako pasti onako kako je zaslužio, ali imajmo na umu da borba protiv njega može ozbiljno da šteti i građanima“

Piše Vladica Cvetković, redovni član SANU i redovni profesor Rudarsko-geološkog fakulteta u Beogradu.

„Posle velikog Vidovdanskog sabora u delu javnosti se otvorilo pitanje da li je srpska omladina zaista skrenula udesno ili nam se to samo učinilo. Skup je bio zakazan na inicijativu studenata, oni su pozvali građane, pripremili program i sami odabrali govornike, zato je sasvim umesno pitanje koliko reči koje su tamo izgovorene zaista odražavaju ono što naši studenti danas misle i u šta veruju.

Širok je raspon tumačenja neprijatnog utiska koji su vidovdanski besednici ostavili na neke od nas, ali se grubo sve račva na dve grane – jedna je razočaranje, druga pokušaj da se ponudi kakvo-takvo objašnjenje. Po iskustvu znam da za većinu pojava u našem društvu koje deluju razočaravajuće postoje valjani razlozi zašto su takve, a da se sva usputna pravdanja na kraju pokažu kao tanka.

Tako je bilo i sada. Ono što sam čuo sa saborske bine zbilja mi je delovalo i tužno i obeshrabrujuće, a interpretacije koje sam kasnije pročitao bile su malo upotrebljive.

Neka je i tačno da nacionalistička ikonografija i srbopatosni govori na studentskim skupovima ne odražavaju nužno većinski stav mladih u Srbiji već da pokazuju neku njihovu posebnu toleranciju prema različitosti svake vrste – nešto što je imanentno samo njima, a što mi stariji ne uspevamo da razumemo – to bi možda i bila neka uteha, samo da govori nisu bili onoliko jednoumno monotoni.

Zato meni ovo objašnjenje deluje kao čist konstrukt, kao zakrpa na studentskom vrednosnom portfoliju koji se od decembra naovamo solidno oparao.

Studentski protest kao ogledalo prosečne Srbije

Takvo pravdanje pred liberalnim delom Srbije trenutno pomaže u rušenju autokratije, ali ako stvari posmatramo dugoročno, ono je još jedna klimava teza o našem društvu koja će doći na naplatu onda kada se pokaže da je bila zabluda.

Možda su pripadnici Z generacije zaista neviđeno popustljivi i politički korektni, ali to nikako ne znači da su i otporni na sladunjave hiperpatriotske poruke – naprotiv.

I dok čekamo da sociolozi odgovore na pitanje da li su naši studenti stvarno vesnici renesanse desne građanske opcije u Srbiji, hajde da priznamo da se na poslednjem Vidovdanu nije dogodilo ništa posebno, ništa neočekivano.

Tamo jesu govorili oni koje je naša omladina želela da čuje, ali šta je u tome čudno? Među našim studentima ima dosta onih koji čine tzv. bolju Srbiju, to je sigurno, ali oni su ipak naši, ne mogu biti epohalno drugačiji, ni mnogo lošiji, ali ni mnogo savršeniji od nas, njihovih roditelja i učitelja. A i kako bi, zašto i po kojoj logici mladi u Srbiji u smislu društvene vizije bili iznad većinske (ili prosečne) Srbije?

Neprestano govorimo kako je kod nas sve u stanju raspadanja: porodica, škola, univerziteti, bolnice, sudovi, mediji (oni posebno), uz to pouzdano znamo da su nam srednjoškolci masovno funkcionalno nepismeni (PISA), i to generacijama unazad, pa šta smo to sada umislili: da su nam današnji studenti pali s neba i prekonoć postali spasioci građanske Srbije?

Razumem što smo u njih i njihove proteste položili velike nade, to je logičan rezon svakog društva u očaju, ali je greška što smo im pritom pripisali i šta jesu i šta nisu i šta nikako ne mogu biti. Naš je, dakle, problem što nam se jednog momenta učinilo da su nam studenti skoro pa „zlatno dugme na prsluku sveta“, a onda smo bili (kao) zatečeni kada smo ih videli da urlaju pod šajkačama.

Studenti nisu ni krivi ni zaslužni za novu plimu ksenofobije i desnog romantizma u Srbiji, njihov veliki skup je samo pomogao da se vidi kako taj talas opet nadire. Sa bine, dakako! Smena (velikih) plima i (manjih) oseka nerealnog srbovanja predstavlja status kvo naše kolektivne svesti, u tome nema osetnog boljitka kao i kod svakog urođenog stanja koje se ne leči. A naš pacijent, to jest narod, ne samo da se slabo leči, već se konstantno podvrgava pogrešnim tretmanima, i to kako od vlasti, tako i od onih koji bi na vlast da dođu.

Ekopopulizam i novo desno jedinstvo

Poslednji primer kontraindikovane terapije za građansku Srbiju jeste petogodišnja antirudarska histerija kondenzovana oko otpora projektu Jadar i eksploataciji rude litijuma i bora. Kampanja koja je počela kao razumljivo protivljenje jednog broja žitelja zapadne Srbije otvaranju rudnika u njihovom kraju, postigla je efekat kotrljajuće grudve snega u srpskom javnom prostoru i dovela do njegovog enormnog zagađenja ekopopulističkim i ekonacionalističkim rečnikom.

Niko nije ostao po strani – od dokazanih ultradesničara, preko umerenih nacionalista i novonastalih evroskeptika, sve do nepopustljivih liberala i boraca za LGBTQ prava, gotovo svi su se uključili u odsudnu odbranu (srpske) zemlje, (srpske) vode i (srpskog) vazduha.

Naravno, važan kohezioni faktor je bilo protivljenje Vučićevoj vlasti, ali čak i u redovima SNS-a bilo je onih su se iskreno zabrinuli da će Srbija postati rudarska kolonija razvijenog sveta.

Ksenofobična, neretko i antiglobalistička propoved putem zasenjivanja neukih i zastrašivanja poslovično zabrinutih građana iznedrila je i svoje misionare. Oni su za kratko vreme postali intelektualci od najvećeg građanskog poverenja, umne (do najumnije) glave koje su na sebe preuzele složen zadatak da Srbe upozore kako su domaći i strani okupatori zajedno naumili da od naše zemlje stvore deponiju, kako će odneti profit, a ostaviti pustoš, kako su nam već uzeli Kosovo, a od nas će napraviti septičku jamu Evrope; sve ove i druge slične zavere običan narod ne bi nikada prozreo, za to se mora biti akademik ili makar univerzitetski profesor.

Ovo ponižavajuće (u)zbunjivanje građana obavljeno je od strane desno orijentisanih populista, ali je čitava priča zdušno prihvaćena i od većine drugih antivučićevski ostrašćenih intelektualaca u Srbiji, nezavisno od njihovog građanskog opredeljenja. Pokret je tako dobio na masovnosti, opet se „dogodio narod“, a pod parolom „Nećete kopati“ stvoren je novi Eko-kosovski ciklus narodne i ulične poezije.

Srbi su tako dobili priliku da opet pokažu u kojoj fabuli se osećaju kao riba u vodi – u onoj gde se ne govori o našoj odgovornosti već samo o tuđoj krivici, gde nema nikakvih upita ili dilema, gde je sve jasno budući da postojimo samo mi i oni, dobro i zlo, vazduh i dim, voda i brlog, mleko i litijum.

Najmanje je važno to što je ova ustaničko-domorodački rečnik zaustavio jedan rudarski projekat, nije bitno čak ni to što su delatnosti od kojih je svaka srpska država od srednjeg veka do danas imala velike koristi – rudarstvo i geologija – postale javno omražene, najveći društveni problem je što je time nad velikim delom naše populacije izvršeno kolektivno dreniranje mozga uz (obavezno) emotivno udaljavanje od realnosti.

U slavu borbe protiv litijuma izgovarane su laži bez posledica, rušeni su novinarski kodeksi i zanemarivana je i elementarna politička korektnost. Sve to se događalo na najneposredniji način upravo na samozvanim „slobodnim medijima“, u stvari, medijima koji su slobodni jedino od Vučićevog uticaja i koji su prema načinu kako je tretirana ova tema bili došli veoma blizu najgorim režimskim tabloidima.

Šta posle svega

Ponoviću još jednom: Vučić će svakako pasti onako kako je zaslužio, ali imajmo na umu da borba protiv njega može ozbiljno da šteti i građanima. On vlada kolektivnim zastrašivanjem i zaglupljivanjem, ali ako ga tim istim putem obaramo, to više nije pitanje moralnog odnosa samo prema njemu već i prema narodu.

Ukoliko ste političar, mogu donekle da vas razumem, jer vam je prioritet dolazak na vlast, a na narod ćete misliti kasnije, ali ako ste (samo) intelektualac, onda vam je prostor za takve izgovore sužen. Kada svesno narušavate ionako krhku sposobnost građana da misle svojom glavom, i to tako što im isključivo nudite priču koju oni žele da čuju, odabrali ste ružan način samopromocije uz podmetanje društveno-vrednosnih kukavičjih jaja.

Tu desničarsku narodnu pesmu-podvalu antirudarskih vitezova već je prihvatio i zapevao veliki deo građansko-liberalne Srbije, sada je samo bio red i na studente“, piše Vladica Cvetković.