Za slavski narod koji najviše voli da priča na porodičnim okupljanjima i u kafanama nemoguće je da se ukine i to poslednje mesto srpske demokratije. To ni Titu nije uspelo. A imao je i Goli otok. I zato bez veze deluju zastrašivanja, koja ni po zakonu ne znače ništa, pošto nije bitno ko šta priča, već ko šta radi.
I to najviše čudi od bivših radikala, poznatih po svojim ne tako miroljubivim mitinzima, zapaljivim izjavama koje i danas koriste, navijačima, paravojnim formacijama… I sad su kao neka švedska socijaldemokratska stranka, kakvu je i Milošević obećavao, sa maskiranim ljudima u ograđenom delu kod Skupštine.
Deluje kao loša komedija. Blokiraš glavnu saobraćajnicu mesecima, a onda kretenima zoveš ljude koji idu preko zebre. I na njih šalješ Žandarmeriju. I to opet s nekim maskama… Nazivaš ljude teroristima, pa i televizije (?!), iako tvoje sipaju otrov nazivajući sopstveni narod neprijateljima, ukoliko ne podržavaju tvoju politiku, iako zvanično živimo u višepartizmu i demokratiji.
U zemlji u kojoj nam je državni vrh pokazivao policijske snimke na kojima se vide ljudi koje dovoze u mafijašku (kasnije nazvanu) klanicu, i koji iz nje ne izlaze, a policija ih ne hapsi odmah, prizivaju se hapšenja ljudi koji nešto pričaju. Pominje se Mlada Bosna?! Hag?! Pa nije valjda isto šta priča načelnik neke vojske potčinjenima ili student na plenumu.
Pošto ne znam nijednog studenta iz Bosne da je završio u Hagu, a sigurno na fakultetima nisu četiri godine propagirali mir. No, sada se upravo približava 30 godina od kraja jugoslovenskog rata 1991–1995. o kojem mi uglavnom pričamo u kafani i o temama tipa „Jesi ti čuo za Dučićev štap“.
Ceo uvodnik pročitajte u štampanom izdanju Nedeljnika.
NASLOVNA STRANA NOVOG BROJA NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 03. JULA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
