Na izložbi “Umetnost ulice”, koja će biti biće u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine u petak 13. juna, u 20 časova, biće izloženi radovi nekolicine umetnika mlađe i srednje generacije – Aleksandra Bunčića, Dejana Ivanovića Wupera, Stefana Stanojevića Stara, Jovana Obradovića Shpire, i Danice Čudić. Ideja izložbe je paralelno prikazivanje bogate produkcije murala izabranih umetnika u kontekstu njihovih galerijskih radova. Murali su prezentovani na ekranima, dok su ostali umetnički radovi tradicionalno izloženi u savremenim galerijskim uslovima čime se dobija širi uvid u umetničke delatnosti autora.
Ovom prilikom razgovaramo sa umetnicom Danicom Čudić koju karakteriše multidisciplinarni rad – od grafita, ilustracija, galerijskih radova, sve do aktivnosti u gejming industriji.
Godine 2021. si oslikala svoj prvi mural u Ulica Seljačkih buna u Novom naselju. Da li si nakon toga nastavila, sporadično ili redovno, da se baviš street artom? Kako je to iskustvo uticalo na tvoju percepciju ulične umetnosti, iz perspektive posmatrača i iz perspektive autorke?
Nakon tog prvog murala rodila se želja da se street artom bavim redovnije. Iako nisam imala mnogo prilika da to nastavim u javnom prostoru, oslikavala sam još nekoliko zidova, pre svega u lokalnim prostorima i ugostiteljskim objektima. Ideje i skice za nove murale su tu, spremne – samo čekaju nove zidove i prave prilike!
The Hanged Man, digitalna ilustracija
Ideja izložbe u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine je „paralelno prikazivanje bogate produkcije murala izabranih umetnika u kontekstu njihovih galerijskih radova“. Koliko si imala priliku da izlažeš po galerijama do sad, i koliko se tvoj odnos prema stvaralaštvu menja zavisno od konteksta? Ima li razlike u pristupu kada stvaraš za ulicu, primenjenu ilustraciju, ili neki izložbeni umetnički prostor?
Ova izložba je moj prvi susret sa većim galerijskim kontekstom, i to mi je novo, uzbudljivo iskustvo. Ranije sam izlagala uglavnom kroz manje samostalne postavke u intimnijim prostorima, pred manjom publikom. Moj pristup radu se zapravo ne menja drastično u zavisnosti od formata – više me vodi lična potreba za eksperimentisanjem kroz oblike i teme koje me u tom trenutku zaokupljuju. Kada sam radila mural, moj izraz je bio svedeniji, vise oslonjen na boju i oblik nego što su to moji sadašnji radovi. Zato verujem da bi i naredni mural više pratio moj trenutni umetnički jezik i senzibilitet.
Kulturnoj javnosti su možda najpoznatije tvoje ilustracije za korice knjiga, u kojima se manifestuje specifičan autorski pristup ženskoj figuri. Da li si imala potpunu slobodu u autorskom izrazu? S kojom idejom počinješ kada radiš ilustraciju ženske figure?
Imala sam potpunu slobodu u radu na ovim koricama, što je uvek velika radost i podsticaj. Drago mi je što je upravo prikaz ženske figure postao nešto što ljudi prepoznaju kao specifično za moj stil. Kada radim ilustraciju ženske figure, ideja najčešće dolazi iz same priče – trudim se da izvučem neki detalj, osobinu atmosferu, ili čak određeno poglavlje koje nosi emocionalnu težinu. Uvek mi je važno da te figure zrače ženskom energijom, ali i dozom strogosti, sigurnosti i dostojanstva. Jednom prilikom sam dobila komentar koji mi se posebno urezao: da moje junakinje „izgledaju kao da znaju nešto što mi ne znamo“. To mi je možda i najlepši kompliment koji sam mogla da dobijem.
Justice, digitalna ilustracija
Koji te još stilski i idejni motivi u ilustraciji privlače?
Privlači me ilustracija koja uspešno prenosi priču bilo kroz minimalizam, bilo kroz slojevite detalje. Posebno često se vraćam motivu ruku. One za mene predstavljaju nežnost i utehu, ali istovremeno i simbol rada i stvaranja. Naravno, tu je i ženska figura, u različitim oblicima i emocijama, verovatno zato što se lično poistovećujem s njom. Pored toga, volim da istražujem detalje odeće, poput šavova, karnera, tekstura, mislim da tu i dalje živi onaj deo mene koji je u srednjoj školi razvio ljubav prema modnom dizajnu.
Takođe radiš u gejming industriji. Koliko tamo ima prostora za autorsku kreaciju i imaginaciju?
Rad u gejming industriji je specifičan spoj kreativnosti i ograničenja. U zavisnosti od projekta i faze produkcije, prostor za autorsku imaginaciju varira i ponekad postoji veća sloboda, a ponekad je fokus na funkcionalnosti i timskoj koordinaciji. Uprkos tome, uvek nastojim da pronađem mali prostor za svoj izraz bilo kroz boju, kompoziciju ili izbor stilskih detalja. Taj segment rada mi je drag jer me podseća koliko je važno prilagođavati se, sarađivati i razmišljati o vizuelnom jeziku kroz oči igrača. Takođe, donosi mi tehničku preciznost i dinamiku koju često prenesem i u svoj autorski rad van industrije.
U jednoj od tvojih kratkih biografija na netu piše da inspiraciju pronalaziš “u pohodu na neistražene dramske i muzičke predele”. Koji su to dramski/muzički predeli koji te inspirišu u radu?
Ti “dramski i muzički predeli” često su zapravo tuđa umetnička ostvarenja u drugim medijima, predstave, pesme, filmovi, koje volim da istražim, nekad i doslovno “iskopam”. Ponekad me toliko pogode da poželim da stvorim svoj vizuelni odgovor na njih, kao svojevrsni dijalog između mog doživljaja i originalnog dela. Jedan od primera je serija ilustracija inspirisana pesmama koje su ostavile snažan utisak na mene. Svaka ilustracija je moj lični odgovor na muziku. Zanimljivo mi je što drugi ljudi u tim radovima prepoznaju potpuno drugačije emocije ili narative. Upravo ta razlika u percepciji često postane nova inspiracija za sledeći rad.
Autor: Nikola Marković
