Još jedan uspešan glumac koji se oprobao i kao pisac, Šveđanin Jonas Karlson (1971), nagrađivan je za obe svoje umetnosti. U zbirci priča iz 2021. pokazuje sklonost ka tematskom objedinjavanju, rekli bismo i ulančavanju priča koje teku najčešće u prvom licu. Taj ispovedni, ali i otuđeni ton pripovedanja sve njegove likove svrstava u pogrešne redove, promašene živote koji se odvijaju na sporednom koloseku. Praveći tako pastiš kafkijanske atmosfere i sartrovske uzaludnosti egzistencije, junake postavlja kao gubitnike koji su pomireni sa unapred određenim ishodom.
Jedna razvedena žena traži u hodnicima svoje samoće najpre razloge da nastavi da živi a potom i zadovoljstvo slobode koja, vođena inatom, postaje sama sebi svrha. U tom oslobađajućem procesu nema radosti ali ima olakšanja u saznanju da se životni ciklusi ponavljaju određenim redom i da pojedinac tu malo može da izmeni.
Ako postoji književna, umetnička potvrda psiholoških istraživanja koja govore o tome da najrazvijenije zemlje imaju najviši procenat anksioznih i depresivnih pojedinaca koji ne znaju šta bi sa svojim životima, onda bi to mogla biti ova proza koja čitaoca sa naših prostora ostavlja donekle i zbunjenog – pisac sedi u kafeu i pokušava da pronađe žicu kreativnosti koja negde pulsira ali ga inercija sprečava da se konačno lati pisanja. Njegov najbolji prijatelj ubedi ga da je sve sasvim uzalud i da nema zbog čega da se trudi jer sve je predodređeno na ništavilo.
Ukoliko bismo čitali između redova, Karlson bi nam preneo duboko humane poruke o neophodnosti promene i otrežnjenja zapadne civilizacije koja je stigla do tačke zasićenja i dekadencije. Za većinu, sve materijalne potrebe su zadovoljene, uređenost države postala je gotovo imperativ, prinuda građana da budu srećni. A šta ukoliko nisu, pita se autor i junake navodi na samopreispitivanje i traganje za smislom pretapajući svoje glumačko iskustvo u vajanje književnih likova.
Da ubijanje individualnosti počinje još u detinjstvu, otkrio je u priči „Ćutanje“ koja ima nešto od autoportreta umetnika u mladosti, sećanja na školske dane koji su već predstavljali uvođenje u red i poredak. A šta ukoliko se ne uklapamo, pita se Karlson i stavlja dva dečaka, najbolja prijatelja, na iskušenje neprilagođenosti. Za svako odstupanje razvijena društva imaju svoje dobro razrađene svilene mehanizme ubeđivanja. Ipak, pojedinac se bori i kad u tom sistemu gubi bitku, bori se za ideal duhovne slobode. A bez nje nema ni umetnosti, ni istinske ljubavi niti pobede nad prolaznošću.
Cirkus Jonas Karlson
Jednog dana Magnus Gabrijelson nagovorio je svog prijatelja da odu u cirkus. U toku nastupa mađioničara, Magnus se javio kao dobrovoljac iz publike. Trebalo je da mađioničar izvede tačku Magnusovog nestajanja. Trebalo je i da se Magnus vrati na scenu. Snop svetla je bleštao nad praznim mestom na pozornici. Svi su aplaudirali. Magnusa više nije bilo. Gde je mogao da nestane?
Račun Jonas Karlson
Posao sa nepunim radnim vremenom, neambiciozna dnevna rutina koja se u najvećem broju slučajeva završava picom i gledanjem filma u jednosobnom stanu u Stokholmu. Tako izgleda život našeg junaka sve dok mu ne stigne misteriozni račun. Prema tom računu od njega se zahteva da plati astronomski iznos od 5,7 miliona kruna. To je cena svega što je doživeo u životu, kao i za svu sreću koju je ikada upoznao.
Tagovi
