Kako lekovi za mršavljenje redefinišu način na koji naše telo funkcioniše: I da li je Ozempik čudotvoran

Lekovi poput Ozempika su preobrazili lečenje gojaznosti i predvode revoluciju u zdravstvu

Gojaznost je nekada bila zapostavljena tema u medicini, do te mere da su neki dovodili u pitanje da li se uopšte može smatrati biološkim poremećajem. Međutim, pojava nove klase lekova koji potiskuju apetit, poput Ozempika i Wegovyja, potpuno je promenila način na koji se pristupa lečenju gojaznosti – čineći ga jednim od naučno najuzbudljivijih i komercijalno najisplativijih polja u zdravstvu, piše britanski Gardijan.

Ovi lekovi izazivaju dramatičan gubitak kilograma, menjaju percepciju javnosti, a prema nizu rezultata predstavljenih ove nedelje na Evropskom kongresu o gojaznosti (ECO) u Malagi, obećavaju zdravstvene koristi koje prevazilaze samu kontrolu telesne težine.

„Ovo je bila izuzetna nedelja“, rekla je profesorka Suzan Džeb, stručnjakinja za javnozdravstvenu ishranu sa Univerziteta Oksford, koja istražuje tretmane gojaznosti još od 1980-ih i koja je predstavila rezultate na ECO kongresu.

„Gojaznost je dugo bila u drugom planu i sve je to išlo jako sporo“, dodala je. „Ovi lekovi su uneli novu energiju u ovu oblast – i to neverovatno brzo.“

Promena igre, i to ne samo za gojaznost

Prvobitno razvijen kao lek za snižavanje šećera u krvi kod osoba sa dijabetesom, semaglutid – aktivna supstanca u Ozempicu i Wegovyju koje proizvodi Novo Nordisk – brzo je pokazao zapanjujući efekat na mršavljenje. Deluje tako što imitira hormon GLP-1, koji se prirodno luči u crevima nakon jela i deluje na receptore širom tela, uključujući i mozak.

Rivalni proizvod kompanije Eli Lilly, Mounjaro, sadrži aktivnu supstancu tirzepatid, koji oponaša GLP-1, ali i drugi hormon, dajući još impresivnije rezultate. U prvoj direktnoj studiji poređenja lekova, objavljenoj ove nedelje, učesnici su izgubili u proseku 20% telesne mase tokom 72 nedelje lečenja.

Prednosti održavanja zdrave telesne težine su ogromne. Jedna studija objavljena u januaru sugeriše da injekcije za mršavljenje mogu smanjiti rizik od 42 različita oboljenja, uključujući srčana i kancerogena oboljenja, poremećaje zgrušavanja krvi, Alchajmerovu bolest, hroničnu bubrežnu bolest, zavisnosti i razne psihijatrijske poremećaje. Postoje rani dokazi da ove koristi prevazilaze ono što bi se očekivalo isključivo kao posledica gubitka kilograma.

„Apsolutno znamo da je gotovo svaki aspekt zdravlja bolji ako ste zdrave težine“, rekla je Džeb. „Ono što još uvek nismo u potpunosti utvrdili jeste da li su ti efekti nezavisni od same težine. Možda postoje i metabolički efekti koji nisu povezani isključivo sa mršavljenjem. Mislim da je sud još uvek otvoren po tom pitanju.“

Neki stručnjaci su, ipak, već uvereni. Rezultati treće faze kliničkog ispitivanja semaglutida kod pacijenata sa masnom bolešću jetre (poznatom i kao MASH – metabolički disfunkcionalni steatohepatitis) pokazali su da lek može da zaustavi, pa čak i preokrene bolest, koja pogađa jednog od pet odraslih u Velikoj Britaniji. Većina učesnika je imala dijabetes ili je bila gojazna, ali su se poboljšanja u funkciji jetre primećivala i kod onih koji nisu značajno izgubili na težini.

„Pokazali smo da postoji doprinos gubitka težine, ali i doprinos koji je nezavistan od nje“, rekao je profesor Filip Njusom sa King’s College u Londonu, koji je predstavio ove nalaze u Malagi. „To je zaista zanimljivo i uzbudljivo.“

Jedno drugo ispitivanje pokazalo je da injekcije za mršavljenje mogu gotovo prepoloviti rizik od kancera povezanih sa gojaznošću – efekat veći nego što bi se očekivalo samo od gubitka kilograma. Dve dodatne studije sugerišu da ovi lekovi mogu imati i pozitivne efekte na mentalno zdravlje.

„Naravno, ako vam se težina poboljša, doći će i do poboljšanja emocionalnog stanja, samopouzdanja i nivoa energije“, rekao je psihijatar dr Tobi Pilinger, koji je autor jedne od studija. Ali, pošto lekovi deluju i na moždani sistem nagrađivanja, moguće su i direktne neurološke koristi.

„Nazivaju ih švajcarskim nožićem među lekovima“, rekao je Pilinger. „Tek počinjemo da shvatamo na koji način deluju na celo telo, posebno na funkciju mozga.“

U samo nekoliko godina, ovi lekovi su preobrazili oblast metaboličke medicine. Pilinger predviđa sličnu revoluciju i u psihijatriji, gde bi sledeći koraci mogli uključivati lečenje zavisnosti, poremećaja prejedanja i šizofrenije.

Šta se dešava kada prestanete sa terapijom?

Problem sa dijetama je poznat: čim ih osoba prekine, težina se najčešće vraća. Kada su u pitanju GLP-1 lekovi, podaci o tome šta se dešava nakon prestanka terapije su oskudni, jer farmaceutske kompanije uglavnom ne prate pacijente nakon što prestanu da uzimaju lekove.

Džeb i njene kolege su među prvima koji su pratili ovaj proces. Otkrili su da se posle brzog gubitka kilograma dešava i brz povratak težine – i to brže nego nakon promena ponašanja. „Moramo da se suočimo sa realnošću – šta se dešava kada se terapija prekine“, rekla je Džeb.

Drugi stručnjak za gojaznost, profesor Aleksander Miras sa Univerziteta u Alsteru, kaže: „Još uvek nemamo tačne brojke, ali procenjujemo da oko 95% ljudi povrati težinu nakon prestanka terapije.“

Dr Martin Vajt, specijalista za dijabetes u londonskoj bolnici King’s College, kaže da je to nešto na šta redovno upozorava pacijente. „Još nisam video osobu koja je izgubila težinu uz pomoć GLP-1 leka, prestala da ga koristi i zadržala tu težinu“, rekao je.

Stručnjaci ističu da to ne umanjuje efikasnost samih lekova, ali da se moraju pažljivo razmotriti troškovi, kako za pacijente, tako i za zdravstvene sisteme.

„Moramo da razmišljamo o ceni doživotnog lečenja – a ovi lekovi su skupi“, rekla je Džeb. „Kod privatnih recepata – a trenutno u Velikoj Britaniji većina pacijenata ih kupuje privatno – ljudi moraju da znaju da postoji visok rizik od brzog povratka težine kada prestanu sa terapijom. Moramo da im damo činjenice.“

To je i lično iskustvo Anite (41), konsultantkinje iz Kembridža. Počela je sa Mounjarom u aprilu 2024. godine i koristila ga do decembra, smršavši sa 87 na 70 kilograma.

„Hrana mi je uvek bila u centru pažnje“, rekla je. „Ali kad sam počela da koristim Mounjaro, apetit mi se potpuno promenio. Gotovo da nisam mogla da verujem koliko se sve promenilo. Pomislila sam: ‘Ah, ovako se valjda osećaju ljudi koji ne razmišljaju stalno o hrani.’“

Pred Božić je prestala sa terapijom jer je mesečna cena od 225 funti postala preveliki izdatak. Tri nedelje kasnije, apetit i želja za hranom su se vratili. Za samo dva meseca, vratila je 7 kilograma.

„Apetit mi se vratio u punoj snazi“, rekla je. „Nisam mogla da se kontrolišem – stalno sam želela čokoladu i sir, baš kao pre nego što sam počela terapiju. Kao da nikad nisam ni koristila lek.“

Sada se ponovo vratila na Mounjaro i lek koristi već šest nedelja, ovaj put po nižoj ceni od 150 funti mesečno.

„Ako mogu da priuštim, verovatno ću ga uzimati kao održavanje. Ako postoji lek koji pomaže, ima malo nuspojava, deluje i bezbedan je – zašto ga ne koristiti?“ kaže ona.

Hronično stanje, a ne privremeni problem

Stručnjaci smatraju da ove lekove ne treba posmatrati kao kratkotrajnu terapiju – poput antibiotika – već kao tretman za hronično stanje, slično kao što se statini koriste za regulaciju holesterola.

„Ako nekome prestanete da dajete statin, holesterol će gotovo sigurno ponovo porasti“, rekao je Vajt. „Isto važi i za lekove za pritisak. Nije mnogo drugačije ni sa ovim lekovima.“

Ipak, ostaju pitanja – na primer, zašto manji broj pacijenata ne povrati težinu po prestanku terapije?

„Ne znamo ko su ti ljudi, niti šta ih razlikuje“, rekao je Miras, koji navodi dve moguće teorije: jedna je da su ti pacijenti dobili na težini zbog konkretnih životnih okolnosti (npr. trudnoća ili stres), pa su se nakon toga spontano vratili na staru težinu. Druga teorija kaže da neki ljudi imaju genetski širi raspon telesne težine koji im omogućava lakše održavanje niže težine.

Vajt dodaje da istraživanja sada pokušavaju da otkriju kako se može umanjiti vraćanje kilograma – uključujući očuvanje mišićne mase, promene načina života i postepeno smanjivanje doze leka.

Nije svaki pacijent odgovarajući kandidat – neki ne podnose nuspojave, drugi ne žele doživotnu terapiju, a iako su lekovi pokazali uspeh u ranim ispitivanjima kod dece, pojedini se pitaju da li je to pravi pristup tako rano u životu.

Kako ovi lekovi mogu smanjiti mišićnu masu, ostaje važno pitanje da li se to dešava više nego što bi se očekivalo od samog mršavljenja.

Ipak, s obzirom na to da se GLP-1 lekovi koriste za lečenje dijabetesa skoro 20 godina, podaci pokazuju da su generalno bezbedni.

„Bilo je ranijih zabrinutosti da bi mogli povećati rizik od pankreatitisa, pa čak i raka pankreasa ili štitne žlezde, ali to nije potvrđeno daljim studijama“, rekao je Vajt.

„Revolucija u lečenju koja će samo napredovati“

Kritičari često tvrde da se lekovima „medikalizuje“ problem koji bi bolje trebalo rešavati politikama koje se bave uzrocima gojaznosti. Ipak, prema profesoru Naveedu Sattaru sa Univerziteta u Glazgovu, nema naznaka da će visokokalorična hrana uskoro nestati. On smatra da bi upravo uspeh ovih lekova mogao da podstakne promene u prehrambenoj industriji.

„Kada su iz Eli Lillyja objavili prve rezultate, akcije nekih lanaca brze hrane su pale“, rekao je Sattar. „Moguće je da će ovi lekovi, paradoksalno, dovesti do boljeg prehrambenog okruženja.“

Danas lekovi za mršavljenje dominiraju razgovorima o gojaznosti. Ipak, njihov uspeh možda podstakne i dodatna istraživanja alternativnih pristupa lečenju.

„Uspeh ovih lekova jasno pokazuje da je gojaznost biološki fenomen“, rekla je Džeb. „Neki ljudi imaju genetsku predispoziciju koja im otežava kontrolu apetita – pogotovo u svetu gde je hrana svuda oko nas.“

„Nadam se da će ovi lekovi promeniti stav lekara prema gojaznosti. Lakše je pričati o lekovima, ali možda ih to podstakne da razmotre i druge opcije.“

Miras se slaže: „Kada ne razumemo neku bolest, skloni smo da za sve krivimo pacijenta – jer se mi osećamo nelagodno. Sada, kada bolest bolje razumemo, došlo je do prave revolucije u lečenju gojaznosti – i to je tek početak.“