Velike tragedije ne poznaju “lokalni karakter”, one prožimaju sve. Baš kao što su masovna ubistva u “Ribnikaru”, Maloj Duboni i Orašju proizvela šok kod svih ljudi, a samim tim i reakcije po celoj Srbiji, tako se dogodilo i sa padom nadstrešnice. U ovom slučaju stvari su otišle dalje, jer teško da je neko mogao da zamisli da će se fora nastala zbog “ćacijevskog” grafita u Novom Sadu skandirati u Strazburu, Virovitici ili Varaždinu.
OVDE ŽIVI AUTOR ĆACIJA
Negde u Novom Sadu ili van njega postoji osoba koja živi sa saznanjem da je baš ona ta koja je, pod okriljem januarske noći, ispisala “Ćaci u školu” na ulazu u Zmaj Jovinu gimnaziju u Novom Sadu, podarivši time javnosti izraz koji je po svojoj popularnosti zasenio mnoge druge novosadske lokalizme, kao što su “gari” ili “gornjak”.
To što autor, zbog sramote ili ko zna koje pobude, ni sa kim ne može da podeli tajnu i ukaže se svetu, prevelika je kazna za tako bezazlenu glupost.
Međutim, čak je i “ćaci” poslužio za dodatno određivanje unutar društva. Svi događaji od 1. novembra do danas su do kraja ogolili u kojoj meri je Srbija podeljeno društvo. Nije reč o tome da li je neko za vlast ili protiv nje, već o tome na koji način se stvari poimaju. Gotovo da ne postoji problem u vezi sa kojim dve Srbije mogu da se usaglase, pa se čak i pokretanje nove procedure za izbora članova Saveta REM-a predstavlja kao uspeh, premda se i do toga stiglo nakon dvonedeljne blokade javnog servisa.
Deo Srbije pad nadstrešnice vidi kao najsmrtonosniju posledicu sistemske korupcije do sada. Nasuprot tome, vlast se ne preza da koketira sa teorijama zavere o terorističkom aktu.
U međuvremenu, deo osoba koje su osumnjičene za pad šeta slobodno, dok je deo njih i dalje u pritvoru. Čak ni tužilaštva nemaju isto stanovište po pitanju toga ko sve treba da odgovara, a jedna od optužnica još nije ni potvrđena, već je vraćena na dopunu. Opšti je utisak da pravda nije prešla dug put, uz to da se sa svakim sledećim danom ona čini nedostižnijom.
Policijska patrola sedi u “fići” i kao nešto obezbeđuje. Kraj zgrade su i dalje bicikli koji su tu ostavljeni u danu tragedije
Novi Sad je bio polazna tačka akcija za koje se može reći da su podvizi, ono što uradite i što ćete prepričavati u godinama koje dolaze. Studenti su na biciklima prešli 1.400 kilometara kako bi obavestili evropske institucije o dešavanjima u Srbiji.
U njihovim nogama i pedalama ostali su pejzaži od Novog Sada, Subotice, Budimpešte, Đera, Bratislave, preko Beča, Minhena, Ulma, do Strazbura. Nakon njih, do Brisela su krenuli i štafetni maratonci, sa istim ciljem.
VLAST KOJA KOPIRA
Vlast je do sada pokušavala da kopira pojedine studentske poteze. Organizovali su skupove, pronašli (malobrojne) sebi naklonjene studente. Pešačili su njihovi aktivisti na skup u Beograd, baš kao što se mesecima unazad pešačilo do Novog Sada, Beograda, Novog Pazara, Niša, Kragujevca i drugih gradova.
Ipak, da bi u Moskvi pričali o “cvetnaja” revoluciji, a na zapadu o malignom ruskom uticaju, nisu išli peške. Deo javnosti upravo u toj spremnosti studenata vide argumente za nepobedivost ideje o zadovoljenju pravde i učvršćivanju urušenih institucija.
CEO TEKST ZORANA STRIKE PROČITAJTE NA SAJTU VELIKIH PRIČA
