Preterano razmišljanje nije toliko korisno kao što mislite: 4 saveta čuvenog terapeuta koje će vam olakšati život

Terapeuti, kao i ljudi uopšteno govoreći, imaju jaku želju da umire svoje pacijente. Ovo važi za sve terapijske modalitete, od psihoanalize do kognitivno bihejvioralne terapije (CBT).

Dakle, kao što pacijenti imaju tendenciju da iskrivljuju negativno, mi, u našim reakcijama, težimo da iskrivimo pozitivno.

Nažalost, međutim, kada se njime ne upravlja, ovo je beskoristan način rešavanja iskrivljenog razmišljanja. Ponekad jednostavno ne znamo.

Često se pacijenti bore da preformulišu negativne misli jer pogrešno veruju da je preoblikovanje zamišljeno da bude pozitivno i samo pozitivno.

Reći će nam da „nisu mogli“ da završe vežbu ili jesu, ali se nisu složili sa novom perspektivom. Pošto su upoznati sa našim pozitivnim okretom, oni mogu poverovati da to očekujemo od njih, a ponekad i činimo.

Ipak, iako je izazovno nastaviti da vidimo kako se naši klijenti bore, moramo prihvatiti da prava pomoć podrazumeva da budemo iskreni prema njima i sebi, što znači da vidimo ono što ne želimo da vidimo.

Dakle, dok prijatelji mogu nastaviti da misle samo pozitivno za njih, terapeuti, s druge strane, treba da pomognu pacijentima da sede sa svojim strahom od neizvesnosti.

Mnogi pacijenti se mogu opisati kao, da upotrebimo popularni izraz, previše misleći, posebno perfekcionisti.

Oni provode veliki deo svog vremena u planiranju, ispravljanju, razmišljanju, žaljenju i rešavanju problema.

Često, kada traže CBT terapeuta, traže više alata za predviđanje i kontrolu.

Neki veruju da su pametniji nego što moraju da budu, dok drugi veruju da mogu biti sa dovoljno posla.

Na kraju, terapija postaje samo sredstvo da se spreči buduća bol u srcu, a ne način učenja da se nosi sa njom.

Terapeuti se često hrane čežnjom za stručnošću, očajnički tražeći konkretne odgovore da umire.

Leon Garber, licencirani savetnik za mentalno zdravlje koji praktikuje medicinu u Bruklinu, Njujork piše: 

„Želimo da im kažemo da je njihova privlačnost uzvraćena, da su kvalifikovani za neki posao iz snova ili da ih neko koga vole zapravo ne iskorištava. Duboko u sebi, želimo da za njihove probleme okrivimo isključivo njihovo razmišljanje, ali njihovo razmišljanje je samo deo problema.

Istina je, kada neko koristi kritičko razmišljanje, angažovan u vežbi CBT misli, na primer, treba, češće da očekuje neutralan ili neizvestan ishod.

Ovo se lako može osećati nepodnošljivo za obe strane, tako da svaka može ostati zaključana u svom kognitivnom mehuru, terapeut siguran u pacijentovo pogrešno razmišljanje, a pacijent siguran u terapeutov strah od bilo čega stvarnog.

Međutim, ako terapija uči jednu osnovnu lekciju, ona bi trebalo da bude sledeća: Vaše greške, u mislima i delovanju, su uglavnom prihvatljive jer niste i nikada niste bili tako posebni. To znači da vaše preterano razmišljanje samo podstiče vaš osećaj sopstvene važnosti, čineći malo, u stvarnosti, da biste pomogli vašoj sposobnosti da se zaštitite.

Zbog toga se osećate pametnije nego što jeste, a vaš život predvidljiviji nego što jeste.

Kroz CBT, ponekad otkrivamo da su, čak i uz detaljna istraživanja, naše preoblikovane interpretacije pogrešne. Često pogrešno čitamo podatke, ponekad na osnovu sopstvenih predrasuda, a kod drugih, zato što drugi kriju ono što zaista osećaju. I učimo da živimo sa mogućnošću da moramo da počnemo od nule, gledajući iznova na iste misli zbog novih dokaza.

Ova neurednost misli je značajan deo neurednosti života. Mnogo puta sam pogrešio sa svojim pacijentima. Rekao sam im da budu strpljivi i tako gubio vreme. Rekao sam im da su previše negativni i da su im slomljena srca. I rekao sam im kako je malo verovatno da je njihova paranoja tačna, samo da bih gledao kako ih ubrzo otpuštaju.

Da budemo pošteni, većinu vremena negativne predrasude su isključene, ali verovatnoća da smo u pravu nije tako mala kao što mislimo“, piše Garber.

On se zalaže 4 doze poniznosti za sve uključene. Može pomoći da zapamtite:

1. Sve uključuje određeni stepen rizika. To znači da bez obzira na to koliko podataka imamo, moramo prihvatiti mogućnost da i dalje možemo pogrešiti i često grešimo.
2. Grešiti malo govori o tome ko smo. To znači da treba da razdvojimo to što smo bili u pravu ili pogrešno od toga da verujemo da su pametni ili glupi (nažalost, za mnoge bi radije bili cinični nego da se osećaju glupo). Mnogi pametni ljudi često greše i ne ulažu previše svog vremena u sprečavanje grešaka, čak i onih koje se posle činjenice osećaju „očiglednim“. To takođe znači da osećanje gluposti nije isto što i biti glup. Većina ljudi se oseća glupo zbog neke greške, ali to je emocionalno rezonovanje, kognitivna distorzija, verovati da je neko glup jer se tako oseća. Ovde osećaj nije nužno indikativan za činjenicu.
3. Niste mogli da predvidite mnoge katastrofe. To znači da čak i kada ste se udvostručili i trudili više, neka loša stvar se desila bez obzira na to. Ovde bi moglo pomoći da se zapitate koliko je ovo bilo lično. Da li je to bilo nešto što samo vi niste mogli da predvidite, ili je malo verovatno da će ni drugi?
4. Više voliš da budeš čovek. Većina nas ne može nositi teret života bez grešaka. To znači da treba da se podsetite da preterano razmišljanje podrazumeva stepen odgovornosti koji zapravo ne želite. To što morate da budete u pravu sve vreme, bilo da ste terapeut ili pacijent, podrazumeva potrebu da živite sa hroničnom anksioznošću, koja preovladava među preteranim razmišljanjima. Priznavanje greške osećanja samovažnosti može vam omogućiti da počnete da uživate u delovima svog života koje ste možda propustili dok pokušavate da sprečite katastrofu.