Dugo se smatralo da je Zemlja jedino mesto u svemiru na kojem postoji život. Ali najnovije otkriće moćnog teleskopa „Džejms Veb“ i naučnika sa Kembridža, objavljeno prošle nedelje, moglo bi da preokrene tu predstavu.
Ne, nisu pronađeni „mali zeleni“, iz naučnofantastičnih filmova, ali su naučnici sa Kembridža otkrili da u atmosferi te planete postoje hemijska jedinjenja koja potencijalno mogu nagovestiti da ima nekih znakova života. Kažu da su „sigurni 99,7%“.
Planeta K2-18b je dva i po puta veća od Zemlje i 1,13 biliona kilometara udaljena od nas. Teleskop „Džejms Veb“ je toliko snažan da može da analizira hemijski sastav atmosfere planete iz svetla koje se probije od malog crvenog sunca oko kog orbitira.
„Džejms Veb“ je zabeležio prisustvo molekula dimetil-sulfida (DMS) koji na Zemlji proizvode morski fitoplanktoni i neke bakterije.
Nemanja Martinović, astrofizičar i direktor Istraživačke stanice „Petnica“, kaže za Nedeljnik da se u poslednjih par godina „Džejms Veb“ aktivno koristi u cilju novih saznanja o različitim planetama.
„Glavni razlog zašto se to radi jeste da upoznamo kakve su atmosfere drugih planeta, da nešto više saznamo o njima. Jedno od potencijalnih otkrića je da ako otkrijemo neke elemente u atmosferi tih vansolarnih planeta, koji su markeri života, u smislu da potencijalno mogu da budu nusproizvod života i hemijskih reakcija živog sveta, to bi moglo da indikuje da ta planeta može da ima život. I to se desilo sa ovom planetom. Sa ovom planetom smo otkrili dimetil-sulfid koji se u principu na planeti Zemlji najviše proizvodi kao nusproizvod postojanja živog sveta“, objašnjava Martinović.
Sličan stav, da ovo nije stoprocentan dokaz postojanja života na drugoj planeti, već samo potencijalni indikator, ima i Slobodan Bubnjević, naučni novinar.
„Vrlo su verovatni tragovi da tog jedinjenja ima na planeti K2-18b. Da li to definitivno znači da na njoj ima i života, teško je reći, ali po svemu sudeći, izvesna je šansa da je ovo na neki način prvi signal da možda ima života van planete Zemlje“, kaže Bubnjević.
Čak i ako Kembridžov tim dođe do rezultata od pet sigma, to neće biti definitivan dokaz da život postoji na ovoj planeti, veruje Ketrin Hejmans sa Univerziteta u Edinburgu, koja je nezavisna od istraživačkog tima.
S obzirom na to da istraživanja nisu zvanično potvrđena i da naučnici moraju da imaju rezultat na skali testiranja od pet sigma (zasada su na tri sigma), teško je davati prognoze za dalje mogućnosti ovog otkrića.
Ono što bi pomoglo istraživanjima, po mišljenju Martinovića, jesu resursi.
„Sastav atmosfere je trenutno nešto najviše što možemo da saznamo. Ono što smo mi do sada saznali jeste orbita te planete, koliko daleko se nalazi od te svoje zvezde, znamo njenu masu, gustinu. Ako budemo preciznije znali atmosferu te planete, možda možemo da zaključimo nešto više o tipu planete. I time smo došli do maksimuma posmatračkih granica koji sadašnji uređaji mogu da nam daju. Mi možemo da skupimo više podataka ali trebaju nam veći teleskopi, bolji instrumenti, više resursa u principu“, kaže Martinović.
Slanje sonde u svemir za Bubnjevića nije opcija.
Kako kaže, planeta K2-18b je predaleka za tako nešto, ali ostaje optimističan u uverenju da istraživanja mogu doneti nove podatke.
„Ovo otkriće će sada usmeriti i teleskope i pažnju i resurse istraživača, da se vidi da li tu postoji stvarno život. Dakle ono što možemo očekivati jesu nova istraživanja u vezi s tim. To je jako daleko, 124 svetlosne godine od Zemlje, tako da mogućnost ili razgovor o nekakvom slanju sondi, to je sada nemoguće sa ovom tehnologijom, ali je istraživanje uz pomoć teleskopa ono što nam predstoji u narednom periodu“, kaže Bubnjević.
On dodaje da iako fizička komunikacija nije moguća, da ne postoji razlog zbog kog se eventualno ne bi poslali radio-signali.
„Slanjem radio-poruke tamo morali bismo da čekamo 250 godina. Znači potrebno je 120 godina da radio-signal stigne do tamo i još 120 da se eventualno odatle vrati, ali nema razloga da se ne pošalje“, smatra Bubnjević.
Pre bilo kakve komunikacije, važno je utvrditi kome bi se ta poruka uopšte poslala, tj. da li su to zaista živi organizmi.
„Mi na osnovu postojanja dimetil-sulfida (DMS) kažemo da smo otkrili nešto, element, molekul koji potencijalno može da bude posledica života, koji može da se koristi kao biomarker. Treba znati da se DMS može proizvesti u reakcijama koje ne podrazumevaju život, na primer u geološkim ili hemijskim reakcijama u atmosferi“, napominje Martinović.
On dodaje da je ovo tek početak i „da je potrebno još teorijskog i posmatračkog rada, a da se u diskusiji razmatraju i abiotički procesi za ovo otkriće“.
Nesumnjivo je da su za ovako obimna i delikatna istraživanja potrebni vreme i strpljenje, a kao manu toga Martinović navodi to što „za današnji svet kratke pažnje, otkrića koja se grade decenijama nisu dovoljno senzacionalna“.
Iako još nema konkretnih saznanja i potvrda o životu „tamo negde“, ovakvi pomaci u nauci ostavljaju prostor za nove teorije i saznanja.
„Potencijal ovog otkrića je ogroman. Ako se nedvosmisleno ustanovi da je tu zaista reč o jedinjenju koje je nastalo zato što tamo postoji život i ako nađemo neke druge tragove ovog tipa, onda je to jedna promena našeg sveopšteg shvatanja sveta“, zaključuje Bubnjević.
