Za Nedeljnik piše: dr Goran Bašić, direktor Institut društvenih nauka Beograd
KO BI POPIO KUKUTU?
Dva nedavna, nepovezana dogagađaja, razgovor između američkog i ukrajinskog predsednika Donalda Trampa i Volodimira Zelenskog, i sukobi narodnih poslanika u parlamentu Republike Srbije, jasno ukazuju kako na degradaciju savremene demokratije, tako i sve otvoreniju ulogu ogoljene sile u savremenom političkom životu. Podsetimo, demokratski princip obezbeđuje organizaciju društva i vlasti na osnovnim ljudskim vrednostima: slobodi, jednakosti, volji građana da delotvorno odlučuju. Stubovi takve demokratije jesu i vladavina prava, socijalna pravda, ustavnost, građanske slobode, jasna i funkcionalna podela i ravnoteža vlasti i odgovorne institucije koje ne bi trebalo da vladaju, kako se to sve češće ističe, nego da upravljaju u korist građana i društva. Odsustvo ovih principa u javnom građanskom vaspitanju vodi vremenom u društvenu dezorijentaciju, polarizaciju koja pogoduje tek nekolicini koja sve manje upravlja, a sve više vlada i oholo uživa u tome. Na kraju tog procesa koji se sada već nazire, građani i demokratija će biti suvišni.
Na rizike nekontrolisanog ekonomskog rasta po ljude i njihovo socijalno i prirodno okruženje ukazivalo se sredinom prošlog veka, a izlazi su projektovani kroz razvoj kvalitetnog obrazovanja, smanjenje siromaštva i ekološki odgovornih privreda. Međutim, savremeni razvoj nije išao na ruku čoveku i demokratskom upravljanju, nego je više pogodovao obnavljanju plutokratije u kojoj odlučuje nekolicina, a osnovna vrednost jeste novac. U prilog tome je često navođen podatak da 1% ljudi u svetu poseduje više bogatstva nego 95% svetskog stanovništva zajedno. Neko će reći da sreća nije u novcu, što jeste tačno, ali je tačno i to da je moć u novcu jer novac jeste sredstvo političkog uticaja, ekonomske dominacije, medijske kontrole.
Na iritirajuće pomenute događaje s početka teksta, ali i na mnoštvo savremenih real političkih situacija, koje vode ka „ponoći“ demokratije uticaj, pored mnoštva istorijskih, socijalnih, kulturoloških i drugih okolnosti, imaju manipulistički, narodnjački lideri koji podstiču i upravljaju apatijom građana koji postaju, nadam se ne prekasno, svesni da pred manipulacijom brzih i strogo kontrolisanih medija, te uticajem savremeih tehnologija na socijani i politički život, njihov glas ima sve manji značaj.
Zbog toga su, način na koji je predsedniku Ukrajine, šta god o njemu mislili, saopšteno šta može da očekuje 37 miliona građana, po površini druge najveće evropske države, i poniženje koje su srbijanski narodni poslanici, ma iz koje političke stranke dolazili, priredili građanima, povezani. U njihovoj osnovi jeste ogoljeno nasilje, želja za dominacijom, nepoštovanje ne samo građana nego ljudskosti u svakodnevnom delovanju i odsustvo političke kulture i elementarne pristojnosti od koje niko ko predstavlja volju građana ne bi smeo da zanemari.
Očigledno demokratija je u krizi. Poverenje neoliberala, naročito rendijanista u individualizam, racionalni egoizam i državu čija je uloga da se isključivo stara o individualnim pravima su izgubila bitku sa zavodljivom retorikom populista kojima je narod sve, ali kako je pomenuto, ima nešto i u novcu, do kojeg su, ispostaviće se, lako dolazi kada su demokratski principi zamenili antipodima – korupcijom, podelama, dehumanizacijom, autoritarizmom, glasnim govorima i lažima. Usponu populista, odnosno njihovoj transformaciji u „lojaliste“ koji olako zaboravljaju na obećanja data u korist naroda, i koji s puno srčanosti brane vrednosti koje su ranije kritikovali, pogoduju devastacija institucija, potkupljivost i agresivnost medijskih sadržaja, destabilizacija obrazovnih i kulturnih sistema, najzad i građanska dezorijentacija. U takvim prilikama, populista postaje čuvar stabilnosti, oko sebe okuplja „novu“ elitu osvešćenih oligarha i tehnokrata, a institucije postanu kulise u funkciji očuvanja njegove moći. Taj proces nije izuzetak već zakonitost u političkom delovanju.
Ima li izlaza iz poretka u kojem se građani osećaju kao u karikaturalnoj Ibijevoj državi u kojoj nema sigurnosti za neistomišljenike, a još manje za one koji misle? Ima. Populista sazreo u lojalistu će reći da je izlaz u njemu, odnosno vrednostima koje brani, a da sve drugo vodi u ćorskokak, u mobokratiju u kojoj rulja preuzima ulogu institucija. Zastrašujuće je to da se ovakva situacija koja ni pod kojim uslovima nije dobar ishod u savremenom društvu, za građane svakako bi to bio najlošiji ishod, može zamisliti. Međutim, odgovornost za ovakvu mogućnost, ne ishod, nego samu mogućnost da do njega dođe ima isključivo populistička vlast koja, ophrvana obmanom o svojm savršenstvu, nije prepoznala izazove, nije otvorila alternative i dozvolila je da se demokratska moć institucija prenese u ruke jednog ili nekolicine.
Šta onda jeste odgovor? Čini se da ga istorija demokratije nudi. Uspešni izlazi iz kriza demokratije počivali su na slobodi i hrabrosti građana da traže alternative i zahtevaju povratak oduzetih sloboda. U osnovi svega je jačanje poverenja u građanina kao ključ promena. Činjenica da među građanstvom ima pripadnika i pripadnica različitih nacija, konfesija, socijalnih statusa, ideoloških ubeđenja, starosnih grupa ne sme biti prepreka za slobodama i za život u pravednom društvu čiji temelj jeste GRAĐANIN u čijoj službi jesu odgovorne institucije sa jasnom podelom moći koja im je poverena od naroda i koje upravljaju izazovima. Građanstvo, ophrvano podelama na „nas“ i „njih“, zbunjeno institucijalnim i medijskim predstavama o sve boljem životu koji ne prepoznaju u svom okruženju, suočeni sa zbunjujućim informacijama i strahovima koje nosi neizvesna budućnost, kroz koju je mogu, a ko bi drugi pa mogao, voditi samo onih 1% najbogatijih, nema snagu da vrati otetu demokratiju svojim vrednostima. Sokrat je popio kukutu jer je širio opasne ideje i kvario omladinu. Osnovno pitanje savremenog sveta nije puno odmaklo od dilema Sokratovog doba (399. godine pre Hrista) – šta je to u idejama koje kvare omladinu i „ko će popiti kukutu“, odnosno ko će iznedriti ideju koja će građanima vratiti dostojanstvo.
