Rođena u porodici u kojoj su muzika i kultura bile stalni saputnici, Ema Bregović je izgradila sopstveni put u vizuelnoj umetnosti. Njena praksa kombinuje lična sećanja, savremene narative ali i energiju generacijske promene. Sada se nalazi na prekretnici: sa beogradskom galerijom „Monolog“ postaje prva umetnica iz Srbije koja izlaže na sajmu Art Central u Hongkongu. Njeni radovi: balansiranje između intime i spektakla, nostalgije i reinterpretacije. Dok se sprema da svoju umetnost predstavi novoj publici, sreli smo je u Parizu i pričali o stvaranju, putovanjima i o tome šta znači biti umetnica koja nikad ne miruje.
Vaš rad često govori o pokretu, sećanjima i transformaciji. Kako se to odražava u vašoj predstojećoj izložbi?
Pokret je suština svega što radim – bilo da je reč o fizičkom putovanju ili o promenama u percepciji koje dolaze s vremenom. Odrasla sam u tranziciji. Rođena sam u Parizu sredinom devedesetih i svoj identitet sam često tražila u sećanjima – i to čak ne u sopstvenim, već u sećanjima svojih roditelja. Radovi koje predstavljam na Art Centralu dotiču i tu temu. Tu je osećaj fragmentacije i ponovnog sastavljanja, kao da slažem lični arhiv. Hongkong, grad koji sam po sebi deluje kao raskrsnica kultura i istorija, dodaje još jedan sloj toj priči.
Osim toga, ova izložba se bavi vrednošću – kako je percipiramo, čemu pridajemo značaj i kako materijalni i kulturni simboli oblikuju naše razumevanje toga. Radovi istražuju susret apstrahovanih dijamanata i organskih formi, postavljajući pitanje: odakle dolazi vrednost i kako se menja u različitim kontekstima?
Ema Bregović i Denis Leo Hegić
Šta za vas znači biti prva umetnica iz Srbije koja izlaže na Art Centralu?
Pre svega, važno je istaći da je galerija „Monolog“, koja je na poziv kustosa Enocha Chenga dobila priliku da učestvuje na Art Centralu, ta koja je mene pozvala da budem deo ovog projekta. Za mene je to, naravno, uzbudljivo, ali i podsećanje na to koliko je važno stvarati prilike za vidljivost srpske savremene umetnosti na međunarodnoj sceni. Imamo fantastične umetnike, ali su prilike za izlaganje i međunarodno povezivanje dugo bile ograničene.
Zato je ova saradnja sa galerijom „Monolog“ značajna – ne samo za mene već i kao korak ka otvaranju novih mogućnosti za umetnike iz našeg regiona.
Kako je došlo do te saradnje?
„Monolog“ ima neku posebnu energiju. To nije samo mesto gde se izlaže umetnost, već prostor u kojem umetnici mogu da svojim unutrašnjim monologom stvore dijalog, pa čak i polilog o umetnosti. Denis Leo Hegić ima ključnu ulogu u tome – njegov kustoski pristup nije samo selekcija radova, već i povezivanje ideja, ljudi i konteksta. Kada smo počeli da sarađujemo, odmah se stvorio osećaj da radimo na istom cilju – ne samo da izlažemo radove već i da razmišljamo dugoročno, kako bismo realizovali nešto što je pre svega važno meni kao umetnici, a možda čak i otvorili prostor za nešto neočekivano.
To je ono što „Monolog“ čini drugačijim. To nije samo još jedna galerija u Beogradu, već mesto koje izaziva i redefiniše šta savremena umetnost može biti. Denis ima stvarno izoštren osećaj za to kako umetnost funkcioniše u međunarodnom kontekstu, i mislim da je upravo to ono što ovu saradnju čini tako značajnom.
Radovi koje predstavljate u Hongkongu bave se idejom vrednosti. Šta je, po vašem mišljenju, vredno, a šta bezvredno u umetnosti?
Oduvek me je fasciniralo kako pridajemo značenje i vrednost predmetima, simbolima i istoriji. U ovoj seriji radova, koju zovem „Vera“ – latinski za „istinu“ – koristim motiv dijamanata u kontrastu s organskim oblicima. Dijamanti su, naravno, simbol bogatstva i trajnosti, ali kada ih razložimo na osnovne elemente, oni su samo karbon pod pritiskom. Taj kontrast između njihove materijalne realnosti i kulturne mitologije mi je izuzetno zanimljiv.
Istovremeno razmišljam o vrednosti u širem kulturnom smislu. Šta biramo da sačuvamo? Šta idolizujemo? U gradu poput Hongkonga, gde se trgovina, umetnost i istorija neprestano sudaraju, ova pitanja postaju još relevantnija.
Sad, šta je vredno, a šta bezvredno u umetnosti, ne može se tako jednostavno odrediti. Vrednost nije fiksna kategorija – sve se to menja kroz vreme, kroz kontekst, kroz oči onoga ko posmatra. Ono što je nekada bilo revolucionarno, danas može delovati banalno, a što je nekad bilo odbacivano može postati suštinski deo umetničkog kanona. Umetnost nije samo pitanje materijala, veštine ili tržišne vrednosti. Postoje dela koja su tehnički besprekorna, ali nemaju nikakav emotivni ili intelektualni naboj, baš kao što postoje sirovi, nesavršeni radovi koji u sebi nose neuporediv intenzitet. Umetnost funkcioniše negde između te dve krajnosti – između namere i slučajnosti. Znate, ponekad vrednost dolazi iz same ideje, ponekad iz načina na koji delo komunicira s vremenom u kojem nastaje. Nekad umetnost živi samo u trenutku kada je nastala, nekad se proteže daleko izvan svog vremena. A ponekad tek naknadno shvatimo da je nešto bilo vredno – kada više nije tu. Kada postane sećanje.
Šta biste voleli da ljudi vrednuju kada vide vaš rad?
Ne želim da namećem kako neko treba da doživi umetnost, ali volela bih da osete njene slojeve. U mom radu uvek postoji nešto ispod površine – mešavina ličnog i kolektivnog sećanja, onoga što je izrečeno i onoga što je prećutano. Kako će potpuno drugačiji kulturni kontekst sve to preokrenuti i šta će na kraju ostati – ne znam. Ali za mene je umetnost proces. Ne završava se gotovim radom, već se nastavlja kroz susrete, kroz reakcije i nova čitanja. Sve što se dalje dešava deo je tog istog procesa.
Nakon Hongkonga, šta je sledeće za vas?
Još pokreta, još eksperimentisanja, još neistraženih prostora. U septembru, sa galerijom „Monolog“, izlažem na Noise Art Fair-u u Istanbulu – sajmu gde se nove tehnologije susreću sa umetnošću. Novi kontekst, nova publika, novi izazov – upravo takve situacije me najviše inspirišu.
Tagovi
