„Ako možeš da sačuvaš veru u sebe kad sumnjaju u tebe…“: Pročitajte snažnu poruku podrške studentima koju je napisao predsednik Udruženja književnika Srbije

Za Nedeljnik piše: Miloš Janković, književnik,

predsednik Udruženja književnika Srbije

Džozef Radjard Kipling, engleski književnik, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1907.godine, našoj čitalačkoj publici je poznat, pre svega, po svojoj knjizi za decu,

Knjiga o džungli, ali ne manje i po pesmi testamentarnog karaktera (napisanoj njegovom sinu – Bićeš čovek, sine moj…), pod naslovom “Ako…” , koju je, pored mnogih drugih prevodilaca, preveo/prepevao i naš nobelovac Ivo Andrić.

Uvodni stihovi ove pesme, koji glase…

“Ako možeš da sačuvaš razum kad ga oko tebe

Gube i osuđuju te;

Ako možeš da sačuvaš veru u sebe kad sumnjaju u tebe,

Ali ne gubeći iz vida ni njihovu sumnju;

Ako možeš da čekaš a da se ne zamaraš čekajući,

Ili da budeš žrtva laži a da sam ne upadneš u laž,

Ili da te mrze a da sam ne daš maha mržnji; (…)”

…kao da su opis aktuelne situacije u Srbiji, koju je, zapravo, i nažalost, moguće dočarati samo rečima nimalo književnim, ili na način koji se ne koristi u postupku nastanka nekog književnog dela, ma koliko se trudili da onu čuvenu misao Dostojevskog – Ništa nije fantastičnije od stvarnosti – pretočimo u nešto što bi bar i malo, i u bilo čemu, ličilo na književni tekst.

Jer, uz sav trud i sav napor pesničke mašte, rečenica – Ako možeš da poveruješ da samo nadstrešnica na železničkoj stanici u Novom Sadu nije rekonstruisana – danas u Srbiji ne zvuči nimalo literarno.

Ili, recimo, rečenica – Ako znamo da su u Hercegovačkoj rušili kompletni idioti, kako to da ni do danas ne znamo ko su oni, imenom i prezimenom – teško da može ikome i ikad poslužiti kao lajtmotiv za pesmu (nije od pomoći ni to što je doneta prva pravosnažna presuda, kojom se nalaže državi Srbiji da plati štetu koja je prouzrokovana tim nelegalnim rušenjem izvedenim od strane NN lica).

Takođe – Ako veruješ da su dva nedostajuća minuta sa nadzorne kamere na naplatnoj rampi kod Doljevca nebitna za istinu o onome šta se tamo zaista dogodilo, i da ne moraš da ih vidiš, ni ti, ni nadležni sudski organi, jer ih je video onaj koji nije trebalo, niti je po zakonu morao ili bio ovlašćen da ih vidi – nije nešto što bi se moglo prihvatiti kao književnost.

To, svakako, nije pesnički jezik, ali bi mogao, i morao biti, jezik prava, pre svega njegovog krivično-pravnog dela.

I biće.

Zasigurno.

Ako, i kada, bude onih koji njim, jezikom pravde, budu – kao ovlašćeni i nadležni da to čine – i progovorili.

Iako jezik poezije, kao prevashodno jezik simbola i simbolike, istine radi,  može ponekad, na poseban način i u posebnoj formi, da izrazi i ono što je suvoparna činjenica, istorijski fakat ili dokument – u ovim slučajevima više je nego nesporno da to ipak nije moguće i da za njih važi istina sublimirana u rečenicama Danila Kiša, iz knjige “Grobnica za Borisa Davidoviča”:

“Dokumenta kojima se služimo govore strašnim jezikom činjenica. U njima reč – duša, ima prizvuk bogohuljenja.”

Kipling, u središnom delu pesme, piše i ove stihove:

“Ako možeš da sanjaš a da tvoji snovi ne vladaju tobom,

Ako možeš da misliš, a da ti tvoje misli ne budu (sebi) cilj,

Ako možeš da pogledaš u oči Pobedi ili Porazu

I da, nepokolebljiv, uteraš i jedno i drugo u laž;

Ako možeš da podneseš da čuješ istinu koju si izrekao

Izopačenu od podlaca u zamku za budale,

Ako možeš da gledaš tvoje životno delo srušeno u prah,

I da ponovo prilegneš na posao sa polomljenim alatom;

Ako možeš da sabereš sve što imaš

I jednim zamahom staviš sve na kocku,

Izgubiš, i ponovo počneš da stičeš

I nikad, ni jednom reči ne pomeneš svoj gubitak;

Ako si u stanju da prisiliš svoje srce, živce, žile

Da te služe još dugo, iako su te već odavno izdali

I da tako istraješ u mestu, kad u tebi nema ničega više

Do volje koja im govori: Istraj!”

To – Istraj! – obavezuje svakog danas u Srbiji da, minimuma časti i razuma radi, ne prihvati da mu strah poništi ljudskost i da sebe dovede u situaciju da mu neko postavlja pitanje – A gde su ti bila deca? – kao što je to doživela jedna majka, ucenjena radnim mestom, čija deca nisu otišla na neki “spontani” miting, kojim je trebalo potvrditi privid stvarnosti koja postoji samo u ružičastoj boji.

Istraj! – je molba svima onima, poniženima bahatošću, koje vlast tretira kao glasačku mašinu kojoj sleduju mrvice i ogrizine vlastodržačke nezajažljivosti – da u svom otvaranju očiju izdrže, da ih širom otvore, da jasno vide, pre svega sebe, sebe – čoveka, ličnost, onu koja zaslužuje (samo)poštovanje a ne propagandni, spinovani igrokaz – u šta je vlast pretvorila njihove živote.

To je prilika za istinu – o “Jovanjici”, o “Krušiku”, o kupljenim diplomama, o kleptokratiji koja ima epske razmere i meri se milijardama ukradenim od naroda, o kokainu koji je postao zaštitni znak onih koji žive u virtuelnoj stvarnosti njihove, kriminalom svake vrste ispunjene, vlasti, o pretnjama, ucenama, o lažima kojima zastrašuju i obmanjuju, i sebe i one koje su naterali ili potkupili da budu “njihovi”, o podelama koje se veštački prave i na kojima se svakodnevno i uporno insistira

To je, na kraju, i poziv svima, i “našima” i  “njihovima”, da budemo, kao što i jesmo – jedno, jedno sa samima sobom, a ne jedno sa onima koji nas stalno, svojih interesa radi, dele, da budemo jednaki, i pred zakonom i pred Bogom, i da se pridruže našoj deci, svoj našoj deci, bez razlike, da ih podrže, da ih zaštite, da ih odbrane i da im, kada to uspešno urade, sa osećanjem ponovno stečene časti, kao slobodni i odgovorni ljudi, Kiplingovim rečima poruče:

“Ako možeš da se pomešaš sa gomilom a da sačuvaš svoju čast;

Ili da opštiš sa kraljevima i da ostaneš skroman;

Ako te najzad niko, ni prijatelj ni neprijatelj ne može da uvredi;

Ako svi ljudi računaju na tebe ali ne preterano;

Ako možeš da ispuniš minut koji ne prašta

Sa šezdeset skupocenih sekunda,

Tada je ceo svet tvoj i sve što je u njemu,

I što je mnogo više, tada ćeš biti veliki Čovek, sine moj.”