Na današnji dan, pre tačno 67 godina, Bazbijeve bebe zaustavljene su u koraku i snu. Na sajtu Velikih priča možete pročitati tekst o Minhenskoj tragediji u kojoj su poginula 23 igrača Mančester junajteda.
***
“Zašto niste postigli još jedan jedini gol, pa da se sretnemo ponovo, po treći put?”
Ovom rečenicom se Doni Dejvis, novinar mančesterskog “Gardijana”, te pijane i hladne februarske noći 1958, u zadimljenoj i veselim žamorom ispunjenoj sali beogradskog Mažestika, obratio Miroslavu Radojčiću, “Politikinom” dopisniku iz Londona.
Da je te večeri pre 66 godina, makar i iz najtamnijih kutaka svoga bića, Doni uspeo da iščeprka mračnu slutnju o onome što će kroz petnaestak časova uslediti, verovatno bi isto to pitanje Radojčiću postavio barem još jedanput, proklinjući i boga i loptu što, eto, nakon Kostićevog šuta, tamo oko polovine prvog poluvremena, nije pronašla put do mreže Gregovog gola, već je prošla tik pored desne stative, što se pred kraj utakmice nije povinovala Šekijevoj nozi, onako krotko kako je samo kod njega umela.
Da je samo znao, verovatno bi izistinski poželeo da je njegov voljeni Mančester junajted, aktuelni šampion Engleske i jedan od najboljih fudbalskih klubova na svetu u tom trenutku, nakon furioznog prvog poluvremena dobijenog na pogon Denisa Vajoleta i Bobija Čarltona, tog sunčanog i zubatog popodneva, u drugom delu meča na stadionu Jugoslovenske narodne armije primio četiri gola, taman onoliko da, po tadašnjim pravilima, dođe do trećeg okršaja, do majstorice u Milanu.
Ali naravno da nije mogao znati. Niko nije.
CEO TEKST PROČITAJTE OVDE.
Tagovi
