Za većinu pripadnika moje generacije bombardovanje 1999. nije bilo naročito traumatično iskustvo. To jest nije bilo odmah traumatično iskustvo: oni koji su tada imali između 15 i 18 godina uglavnom će vam pričati o gluvarenju po gajbama i ćoškovima. Zapamtimo to, trebaće nam: deca su mnogo hrabrija od odraslih, čak i ako ih nekada njihova gordost može dovesti u neprilike.
U onoj manjoj od dve jugoslovenske republike bombardovanje je bilo još smešnije i samim tim tužnije. Crna Gora, ona zvanična, koja sa suštinskom Crnom Gorom počesto i nema dodirnih tačaka, pravila se kao da je se to ne tiče, čak i onda kada su ginuli crnogorski državljani, čak i kada su odjekivale detonacije iz pravca aerodroma, čak i kada bi kakav avion probio zvučni zid iznad Podgorice.
Išlo se, zamislite, čak i u školu.
Sećam se dobro tog proleća; jutarnjih vesti koje bi izlistavale šta je sve pogođeno i koliko je ljudi stradalo, i posle toga bismo krenuli na časove, eto, tek tako. Zapamtimo to, trebaće nam: škole ne bi trebalo da rade kada je jedno društvo tako uznemireno.
Tog jutra i vesti su bile previše grozne; hodali smo ka gimnaziji, sestra i ja, i na kiosku su bile freške novine, i na naslovnoj strani fotografija mosta koji je prestao da bude most, a most prestaje da bude most i kad se niko na njemu više ne sreće, ali bogme i kada ga tresne bomba pa onda padne u Dunav, recimo, i iznad fotografije, velikim slovima, novinski naslov, rad nekog uznemirenog, patetičnog (nije uvek pogrda!) urednika: „Tvoji su, Novi Sade, i mostovi na Morači“.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 06. FEBRUARA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
