Sve nastavke dnevnika Darka Sokovića možete pronaći na ovom linku 

***

Ja sam vas, cenjena čitateljko i poštovani čitaoče – slagao. Pišem ovo iz Nevade, sa ivice sveta i svetskog rata, a širim poluskuvane vesti. (Nema, balkanska duša, gleda samo da zakuva!) Okej, ko još danas ne laže u novinama, ali nema smisla da na ovom uglednom mestu bubnem da će na Guglovoj konferenciji „Klaud nekst” u Las Vegasu biti tri-četiri hiljade duša; kad Propulsion tamo, a ono nas trideset i kusur hiljada, ma igla nije imala gde da padne! No ostavimo to za sledeći nastavak, možda i dva. Popričajmo najpre o Las Vegasu, tom bestidnom amalgamu megalomanskog svega, na nepresušnom svemu.

Duž jedne nepojamne ulice – vegaskog Stripa – ređaju se, baš kao u filmu, „Belađo”, „Venecija”, „MGM”, „Sizars palas” i sva druga hotelska, kockarska i ina imena ovog grada ludila, ali film nije ništa u odnosu na real life. U tu jednu ulicu su hrupili baš svi, i to svi odjednom.

Ima pornografski golih, a i zakopčanih do grla, ima vigoroznih penzionera i neobuzdane dece, ima tinejdžera inhaliranih tonama kinetičke energije. Tu su oni koji bi da se najedu i napiju, a i oni što bi sve da proćerdaju, oni što vise za zip-lajna i jure monorejlom baš iznad onih što bi da se na brzinu venčaju.

Došao je tu na hodočašće, biće, svaki Amerikanac i svaka Amerikanka, i oni što ponosno nemaju pasoš, pa su im veštačka Venecija i stari Rim, umetni Pariz i novovekovna egipatska piramida jedino kako će ikad biti povezani sa svetom izvanameričkim, ali i oni što će prvo tu da se inokuliraju tim benignim kulisama, pa na proleće da uporede recimo ganc-novi vegaski Trg Svetog Marka sa onom golubijim sranjem prošaranom ruinom u Italiji, i da se čudom načuditi ne mognu kako, bre, to Evropljani ne vode računa ni o čemu.

Uglavnom, tu se sjatio svako ko bi da počini šta mu na pamet padne (a da mu je to u glavu usadila američka pop-kultura). To što se „dešava u Vegasu da ostane u Vegasu” uglavnom biva u nezamislivo velikom enterijeru, gde izlaza praktično i nema, gde čovek može samo da radi ono za šta je ovo pustinjsko besnilo i stvoreno: da se kladi na konjske trke dok eksira piće, da se kocka na aparatima, za stolovima, kod krupijea, da vuče slot dok čeka prtljag na aerodromu ili obrne koji krug dok pazari u „Volmartu”.

Kocka je svuda i kocka je sve, sve osim – kugle, tj. „Sfere” od dve i po milijarde dolara, vanzemaljske lopte prečnika sto i nešto metara, najveće na Zemlji, sa sedam hektara ekrana spolja i unutra.

E, kad su nam u „Sferi” odvrnuli valjda teravat-sat struje i u nebo grunuli, mislim, megatonu ugljenika, sve da nam prikažu „Razglednice sa Zemlje” u rezoluciji 16K, na najvećem ekranu na svetu, kad nas zapahnuše veštačkim vetrom i protresoše veštačkim zemljotresom, e da bismo zapamtili da životnu sredinu naše prekrasne plave planete moramo da čuvamo i o njoj brinemo, tad smo bili sigurni: svaki krug se zatvorio i svet kakav znamo se prosto do temelja urušio, da bi se sa svakim novim obrtajem slot-mašine ponovo rodio, i tako svakog minuta, svakog sata, svakog dana, na ovom nenadjebivom mestu u pustinji koje nas je progutalo, a da nije ni pitalo.

Tu smo, živi smo, dišemo, i idemo već ujutru,  sa još trideset hiljada naših sadrugova, da nas Gugl priključi uživo u budućnost.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Pre slanja komentara, pogledajte i upoznajte se sa uslovima i pravima korišćenja.

This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

The reCAPTCHA verification period has expired. Please reload the page.