Izložba ”UKRŠTANJE / Teritorija i sopstvo” Mihaela Milunovića otvorena je 15. decembra u Galeriji-legatu Milice Zorić i Rodoljuba Čolakovića, u organizaciji Muzeja savremene umetnosti. Nova serija radova ovog umetnika je tematski opisana kao „između snova i katastrofa, a kustoski tekst navodi da „umetnikova suptilna kritička zasecanja u društvenu realnost savremenog globalnog sveta ozračenog kapitalom, koji ne ostavlja gotovo nikakvu perspektivu u pogledu humane budućnosti, traverziraju preko teritorije turbulentnih epoha, društvenih uspona i padova, otkrića i destrukcija, herojskih vremena i umrtvljenih simbola, kolektivnih činova vere i usahlih ideologija, naučnih dostignuća i ekstinkcije vrsta, sve do utopijskih vizija i košmarnih stvarnosti“.
Povodom aktuelne izložbe razgovarali smo sa umetnikom Mihaelom Milunovićem.
Kako ste došli do naziva izložbe „Ukrštanje / Teritorija i sopstvo“, odnosno šta taj naziv znači za vas i vaš rad?
Naziv za izložbu sam pre svega pronašao u onome što na njoj prikazujem – ukrstio sam sve aspekte moje umetničke prakse i medijume koje koristim, te je dakle, možda po prvi put, beogradskoj publici vidljiva sveobuhvatnost mog poetskog sveta.
Dalje „Crossover“, je naziv monumentalne skulpture sa kojom se posetilac izložbe prvo sreće; simboličko ukrštanje u ovom radu je i ukrštanje mitskih svetova, herojskog i božanskog. U mitologijama antičkog sveta, panteon je naseljen božanstvima pod oružjem; Atina i Zevs imaju i šlemove i štitove, Posejdon Trozubac itd. Dakle radi se o vojnoj jedinici u savremenoj terminologiji. Šlem kao atribut poseduju i druge kategorije junaka, glasnik bogova Hermes npr ili heroj Tezej. Ulubljeni šlemovi na mom radu, pre svega navode na ovo čitanje, da se radi o vanljudskim kategorijama. Uvećani i istegnuti ljudski femur je simbol tranzicije između svetova i poredaka, bivajući sam po sebi simbolom ljudske vertikalnosti, ali isto tako i antropološki najverovatnije jedno od prvih oružja homo sapiensa i predložak za sva ostala koja su ishodila iz ovog oblika. Ukrštanje je takođe i mesto susreta, ali i kreiranja novih entiteta i kategorija. Svi ovi aspekti sastavni su deo moje izložbe.
Promišljali ste prostor Legata u njegovom arhitektonskom i istorijskom
kontekstu“, što je i na liniji razmišljanja o istoriji u vašem radu. Na koji način je došlo do
„ukrštanja“ u tom smislu – onoga što predstavlja ovaj Legat, pa i Muzej savremene umetnosti na širem planu, sa vašim stvaralačkim porivima poslednjih godina?
Da, pristupio sam pripremi ove izložbe, baveći se i posebnošću prostora koji je Legat Milice i Rodoljuba Čolakovića. Legat je pre svega bio privatni posed, vila u atraktivnom, rezidencijalnom delu Beograda. Čolaković i njegova supruga bili su revolucionari, on učesnik Španskog građanskog rata, komunisti i učesnici NOB-a, koji su u tom zdanju živeli nakon oslobođenja 1945 godine. Kao Legat postoji od 1980. godine ali njegova namena nije uvek bila ista, u njemu se nalazio čak i opskurni noćni klub – bordel, devedesetih, u kom je i tadašnji vlasnik kluba i ubijen.
Sve to me je navelo da ovaj prostor promišljam kao svojevrsnu ljušturu, pre svega ideološku, koji opstaje i sa nama živi u svojoj arhitektonskoj formi, ispražnjen od prethodnih sadržaja. Ono što nalazim kao vrlo uzbudljivu situaciju je taj novi sadržaj i uspostavljanje novih odnosa i novih značenja. Sve radove sam zaista kreirao po meri za ovaj prostor jer nisam nameravao da ga kolonizujem svojom tekućom produkcijom. Vrt i dvorište sam simbolički odredio kao teritoriju u kojoj se smenjuje nekoliko elemenata: flota brodova-maketa u dekorativnom bazenu i projekcija plamena u njegovoj pozadini ( „Mrtva Flota“) i pored rada „Ukrštanje“, performans „Hod Zastava“. Kao simboličko sopstvo ili „self“ označio sam samu zgradu, koja podeljena na tri segmenta: tlo u prizemlju, visceralni ili abdominalni na prvom spratu i cerebralni na drugom spratu.
„Telo“ je dakle u „teritoriji“, i ta pozicija postavlja pitanja o tome šta predstavlja realnu individualnu teritoriju ali isto tako i onu simboličku i zamišljenu, koja kreativna uporišta poseduje ta individua, kako se odvijaju kreativni procesi i šta u svemu tome predstavlja domen sećanja.
Takođe, činjenica je da sam rođen samo ulicu iznad ove u kojoj se Legat nalazi, pa pojedini radovi na intuitivan i nesvestan način povezuju sadašnjeg mene sa mojim najranijim detinjstvom; zimski prizori bazena punih lišća, vajarski atelje mojih roditelja u kome su se moje zamisli pretvarale u jedinstvene i fantastične igračke, rezak i vlažan miris šuma i vrtova na Dedinju…
Dr. Julia Tatiana Bailey kaže kako „kombinujete razigranost u vašem radu sa nečim što je veoma neugodno i opasno“, kao i da je „jukstapozicija različitih senzacija u vašem radu zaista moćna“. Kako vi lično vidite ovaj segment vašeg rada, a naročito taj mogući osećaj posmatrača koji se granični sa „neugodnom senzacijom“? Da li iniciranje tog osećaja postoji kao svesna intencija dok stvarate?
Nelagoda koja se javlja kod posmatrača je sa jedne strane svesno inicirana, kroz brojne „klopke“ koje postavljam, a koje na primer dolaze iz sfere obrazovanja ili koje su imanentne ljudskoj prirodi.
Naime, svako od nas pokušava da se snađe, pre svega vizualno, u nekoj novoj situaciji. Razlika nastaje u trenutku u kome se to izvodi kroz prepoznavanje ili kroz dublje razumevanje ili znanje o datoj situaciji. Moje mišljenje je da se masa ljudi uglavnom snalazi prepoznajući „siluetu“ i tako uvaži određenu realnost kao takvu. Prepoznavanje izuzima lično, individualno i neposredno iskustvo u odnosu na subjekat koji je posmatran. Čim posmatrač oslovi ili nominira nešto što misli da prepoznaje, on stvara auru bitnosti oko istog i ostvaruje uverenje vezano za taj objekat ili situaciju.
Zastave koje se pojavljuju u performansu „Hod Zastava“ i dalje u jednoj od uvodnih slika u samoj izložbi ( „Hod“) su odličan primer. Većina će ih osloviti kao „zastave“ ili „zastave zemlje koje ne mogu da se setim“, svrstavajući time i objekat i njegovu predstavu u carstvo verifikovanih stvari ili simbola. Njihovo konačno značenje je mnogo kompleksnije, i više funkcioniše kao zagonetka. Pojedine se mogu otkriti samo fotografskom manipulacijom. Nelagoda je dakle osećaj u kome se tzv. „sigurno“ tlo gubi pod nogama, tlo – poredak koji posmatrač smatra da je siguran da prepoznaje i razume. Kroz taj proces se menja njegova percepcija a time i poimanje sveta i koncepcije realnosti.
Vaš rad kombinuje/suprotstavlja ono što je istorijski sa onim što je savremeno. Kako vidite,
naročito kroz prizmu prošlosti „ovih prostora“, istorijske razloge i uzroke onoga gde se nalazimo danas u kontekstu globalnog („neoliberalnog“) kapitalizma? Koliko vas u tom smislu interesuju univerzalne veze prošlosti i sadašnjosti, a koliko one koje su osobene/karakteristične za razne inkarnacije Jugoslavije i potom zemlju u kojoj živimo u današnjem obličju?
Svest o prošlosti je vrlo značajna, ali mislim da je obitavanje u prošlosti vrlo štetno i neproduktivno. Mislim da u mom radu nema patetičnih ili nostalgičnih elemenata. Ono što istražujem u prošlosti su strukture, društvene ili socio-konstrukti, sa svim njihovim panoplijama: simbolima, regalijama, ceremonijama, protokolima i uređenjem. Emanacije sistema se ne završavaju tu, one se ovaploćuju kroz sistem obrazovanja, etiku, arhitekturu, opšti stav prema kulturi i umetnosti, estetici življenja. Svi ti elementi su jako značajni za razumevanje kodova i standardizovanih kanala koji su služili i služe pre svega u simboličkim transferima i njihovoj komunikaciji.
Kao što sam to predstavio u jednom od svojih radova na ovoj izložbi, trenutnu epohu obeležava uhodanost dve ekstinkcije. Prvo je nestajanje životinjskih vrsta, a drugo je iščeznuće ideologija. Mislim da je neoliberalizam kao takav izveo konačnu likvidaciju svih mogućih ideologija, koje su na bilo koji način mogle da obezbede mentalni ali i realni poredak za ostvarenje pravog progresa za veliki broj ljudi, globalno gledano. Jugoslavija je kao i Avganistan, Irak, Sirija, Mozambik, i mnoge druge zemlje demontirana i defunkcionalizovana, pre svega da u novokreiranoj ruini jednog progresivnog sistema, ostane kao neka vrsta nakaznog podsetnika da je pomisao o socijalno pravednom i blagonaklonom uređenju zauvek izbrisana. Umetnost je zbog toga prostor u kome stvari postaju izvesne i u kojem je realno menjanje čoveka, pre svega kroz njegovu vizualnu percepciju, moguće.
Živite i radite na relaciji Pariz – Beograd. Šta je za vas aktuelno kada govorimo o
pariskom/francuskom segmentu vašeg delovanja? Kako vas doživljava Pariz (kao umetnika) i kako vi doživljavate tamošnju umetničku scenu, odnosno njene delove koji su vam od interesa?
Pariz je za mene mesto u kojem sam se realno otisnuo u profesionalni svet umetnosti – sve do tog trenutka je bilo nešto što podseća na profesionalni svet ali u kojem su nedostajali esencijalni delovi istog. Pariz mi je pružio mogućnost da se ogledam onav kakav jesam kao umetnik i da pronalazim istinske izazove. Lista svih doživljenih umetničkih izazova u tih poslednjih 28 godina je prilično duga, od izložbi u Muzeju savremene umetnosti u Sent Etjenu, Galerie Nationale Jeu de Paume, Fondacije LVMH, ili Musee d’Art Modeste u Sete, učešća na sajmu umetnosti FIAC, nagrade za slikarstvo fondacije Renoar, saradnje sa galerijama Piece Unique ili Galerie LJ, mega scenskim projektima sa Seine Musicale i Furom dels Baus, pa do bezbrojnih susreta i saradnji sa svetski poznatim umetnicima kao što su Denis Openhajm, Mikelanđelo Pistoleto, Ilija Kabakov, Georg Bazelic, Bartelemi Togo, Eugenio Kano, do diplomskih klasa Marine Abramovic i Tonija Brauna i ateljea Vladimira Veličkovica na Ecole Nationale Superieure des Beaux Arts….
Pariz me dozivljava na razne načine, nekad kao egzotičnog došljaka sa Balkana, nekada kao enigmatičnog i zagonetnog, ili kao proroka i vizionara. Mogao bih sa svim tim viđenjima sebe da se složim. Imam svoju publiku, svoje galeriste, i oni imaju mene. Budući da se radi izuzetno bogatom i velikom centru, teško je sagledati sve „nabore“ onoga što čini parisku umetničku scenu. Meni je izuzetno značajna slikarska umetnička scena i ono što se pre svega prikazuje u etabliranim institucijama kulture, i galerijama u poznatim pariskim kvartovima. Pariz je dakle još jedno od „ukrštanja“ , značajna raskrsnica ljudi i iskustava i kao takva uvek i iznova će moći da me oduševi. Pariz je takođe i mesto u kom sam sreo moju ljubav i podršku, Jovanu, i živimo na par stotina metara od kvarta kojim je kročio moj deda Milo „ludih dvadesetih“ godina prošlog veka.
Autor: Nikola Marković
