Cvijeta Mesić, glumica, kuma je i veliki prijatelj porodice Laušević. Sada je odlučila da za specijalno komemorativno izdanje Nedeljnika prvi put kaže nešto o tom drugarstvu.

„Vrlo je teško kada ti neko tako blizak ode. Žarko i ja se znamo trideset godina, bili smo u JDP-u, a nezavisno sam upoznala i njegovu ženu Anitu. Imamo dugotrajno prijateljstvo u kojem smo lepe i loše stvari prolazili zajedno. U vreme bombardovanja, Anita i Žarko su rešili da se venčaju, pa smo Gaga Nikolić i ja bili kumovi. Žarko je bio veliki glumac, svetski, ali ono što je takođe bitno – on je bio jedan dobar, plemenit i častan čovek. Tako da je meni bila čast što poznajem takvog čoveka i što mi je on blizak prijatelj. I sve smo se s godinama više upoznavali tako da su mi on i Anita postali porodica. Odlazila sam i kod njih u Njujork, imam porodicu koja tamo živi i zamislite kako je čudna sudbina, prosto neverovatno, potrefilo se da smo i u Njujorku živeli u istoj kući, na istom spratu, vrata preko puta vrata. Ujutru smo se skupljali u pidžamama i pili kafu, bio je to život koji smo delili. To jutro kada je izašao iz zatvora došao je kod mene. Tih godina sam ga još bolje upoznala i videla koliko je on čestit i častan i kako nikada nije mogao sebi da oprosti. Plemeniti ljudi to ne mogu da prevaziđu.

Nismo mi pričali puno o toj tragediji, to nije bila tema. On je četiri godine proveo u zatvoru i iz njega izašao kao izgubljen čovek. Kao da se ponovo učio životu. Ja sam bila tu da mu čuvam leđa. Da mu pomognem u teškim trenucima. Pratila sam sve što se događalo i u ovom poslednjem teškom periodu, borbi sa bolešću. U potpunom sam šoku i mislim da ću, kako vreme bude prolazilo, osećati sve veći nedostatak tako velikog prijatelja. Što kaže Šekspir na kraju Hamleta: ’Ostalo je ćutanje.’

Bio je čovek sa više talenata. Do srži je bio glumac, bio je pisac, slikar. Naslikao me je u zatvoru i sad tu sliku čuvam kao relikviju. Imao je duhovnost, osećaj i za možda nešto veće od samog života ako je to uopšte moguće. Uvek je bio za druge, bio je toliko delikatan, diskretan i nadasve duhovit. Te naše večere, ručkove, kada sedite tri sata s njim, počinje vilica da vam se koči jer vas bombarduje duhovitošću. Nekako uvek mislim da su mnogo tužni ljudi jako duhoviti.

Imao je ogroman uspon u životu, a kada imate takav ogroman uspon, kada dođe do pada, onda je i taj pad ogroman. Mnogo je sve tužno, ali to je život valjda.

Sećam se JDP-a u doba te predstave ’Sveti Sava’. Na velikoj sceni je trebalo da se odigra, a ja sam imala predstavu na maloj sceni, bila je pauza, vidim ludilo, radikali, sveštenici, bilo je potresno. Ko bi to očekivao. Počeo je da dobija strašne pretnje. Njemu je policija predlagala da nabavi pištolj. On je bio čovek koji mrava ne bi zgazio, bio je blag, ali jeziva sudbina. To je tako počelo i završilo se suđenjem, zatvorom, izašao je i nikada nije to mogao da preboli. Kao da je uvek imao senku. Sve je bilo tu, druženje, priče, ali on je uvek imao kao neku senku. Njegova patnja je bila ogromna, jad i čemer. Po kineskoj medicini pluća su uvek povezana za ogromnom tugom i ne znam kako će neko ovo shvatiti, ali nije ni slučajno što je on imao bolest pluća. Ta beskonačna Žarkova tuga, nije uspeo da se izbori, a možda na kraju nije hteo, a sigurno ni mogao. Imao je porodicu, prijatelje, ali ogromna tuga i bol što je tako nešto uradio, on kao čestit i častan čovek nije mogao da pređe preko toga.“

Specijalno komemorativno izdanje Nedeljnika na svim kioscima od četvrtka, 23. novembra

Pretplata na digitalno izdanje na sajtu nedeljnik.rs

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Pre slanja komentara, pogledajte i upoznajte se sa uslovima i pravima korišćenja.

This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

The reCAPTCHA verification period has expired. Please reload the page.