Dobri moj Petroviću,

Šest mladih žena iz Osijeka u petak je došlo na večeru na Salaš 137 u Čeneju kod Novog Sada, ali nisam vidio da su mnogo jele. Kad god bi uzele viljuške i noževe s čvrstom namjerom da navale na teleće koljenice, pljeskavice, šnicle, pečene paprike i šopske salate, mangupi tamburaši ponovno bi ih pogodili nekom pjesmom i one bi još jednom ustale, podigle ruke, sklopile oči, zabacile glave i zanosno zavikale: „Jaooo!“ Prvorazredna hrana im se hladila na tanjurima dok su one grlile harmonikaša, primaša i berdaša i cupkale vitkim nožicama. Jedva da su na koncu išta pojele. Popilo se, istina, dosta.

Ako me pitaš zašto je Aleksandra Prijović napunila šest zagrebačkih Arena, ja bih ti pokazao njih šest razdraganih i srdačnih na mjesečini pod širokom krošnjom oraha u dvorištu Salaša 137, šest djevojaka koje su došle u Čenej po nešto što očito nemaju kod kuće, koje su se zbog večernjeg provoda vozile sat i po, plus pola sata za prelazak državne granice, naplesale se, napjevale, odspavale da se otrijezne i sutradan ujutro vratile kući. Ukratko, Dragoljube, Srbi se bolje zabavljaju.