Sedamdeset pet godina od osnivanja, pet godina od proklamovanja u državu Jevreja, sa samo jednim glasom više u Knesetu, Izrael prolazi kroz najveću identitetsku i političku krizu u svojoj istoriji, toliko duboku da se ne isključuje ni mogućnost građanskog rata u najgorem scenariju ili federalizacija u najboljem slučaju.
Pola veka pre nego što će Ujedinjene nacije doneti odluku o osnivanju Izraela, među Jevrejima se vodila žestoka polemika da li cilj treba da bude „Sveta zemlja“ ili „svoja zemlja“ za formiranje države ili autonomne teritorije. Osnivač cionista Teodor Hercl je krajem 19. veka skovao krilaticu: „narod bez zemlje vodi ka zemlji bez naroda“. Na jednoj strani su bili tvrdi cionisti za koje nije bilo druge teritorije osim one oko Siona, a na drugoj tzv. cionisti bez Siona, odnosno zagovornici pragmatičnog prihvatanja bilo koje teritorije na kojoj bi Jevreji bili svoji na svome.
Tako su se rodile teorije o Argentini, Mozambiku, Mesopotamiji, Kipru, istočnoj Africi kao prostoru gde bi Jevreji mogli da naprave svoju državu ili autonomnu jedinicu u okviru neke od tada postojećih multinacionalnih imperija.
Ceo tekst Željka Pantelića objavljen je u novom Nedeljniku, koji je na svim kioscima od četvrtka, 11. maja
Digitalno izdanje i pretplata na nstore.rs
Tagovi
