U martu ove godine, banka u Silicijumskoj dolini, nekada predmet zavisti nacionalne tehnološke elite sa imovinom od preko 200 milijardi dolara, munjevito je otišla niz vodu – otprilike 36 sati trajao je njen krah. Bilo je to drugo najveće propadanje banke u američkoj istoriji. Samo je neuspeh „Washington Mutual” bio veći, imali su vise od 300 milijardi dolara imovine kada su propali u septembru 2008. Dva dana nakon katastrofe u Silicijumskoj dolini, propala je i malo poznata „Signature” banka, koja je vredela oko 100 milijardi dolara. To je bio treći najveći bankrot u američkoj istoriji, kako piše Atlantik.
Očekuje se da će banci „First Republic”, sa aktivom od 233 milijarde dolara, ovog vikenda takođe, doći kraj. U februaru se akcijama banke trgovalo za 147 dolara po akciji – sada je cena oko 3,50 dolara, što je pad od 98 procenata. Kada banka propadne i kada je zapleni FDIC, kao što se očekuje da će se desiti, ona će zameniti banku Silicijumske doline na listi najgore propalih.
Šta se ovde dešava? Zašto su se ove tri, prethodno stabilne banke, iznenada suočile sa uništenjem? Odgovor leži u prirodi samog bankarstva. Frakcioni bankarski sistem je u osnovi rizičan i podložan eksternim šokovima, kao što je to bilo nedavno povećanje kamatnih stopa. Menadžeri ovih banaka trebalo je to da očekuju ali, očigledno, nisu.
Kada se prihodi plata deponuju nakon oporezivanja u banku, izgleda kao da smo novac stavili na sigurno mesto i da će on uvek biti tu za nas kada odemo do bankomata i želimo deo toga nazad. U teoriji, možemo sa sigurnošću pretpostaviti da će to biti tako. Nešto od našeg novca je stalno u banci i, naravno, uvek možemo da podignemo 100 dolara ovde ili 200 dolara tamo. Međutim, većina novca koji polažemo u banke ne čuva se u trezorima banaka.
To je suština „frakcionog bankarstva“. Način na koji banka zarađuje – a američke banke su prvenstveno privatna preduzeća koja traže profit – je uzimanjem naših depozita i zatim pozajmljivanjem tog novca pojedincima, kompanijama, univerzitetima i opštinama. U stvari, svakome ko može da ispuni tražene kreditne standarde i ima sredstva da plati zaduživanje u vidu naknada, kamata i otplate glavnice. Razlika između onoga što nam banka plaća za naše depozite i onoga što prima u vidu plaćanja kamata i raznih naknada od zajmoprimaca svih vrsta je, u suštini, jedan od važnih načina na koji banka ostvaruje profit.
Profit banaka je pozitivno skočio u poslednje vreme zahvaljujući trinaestogodišnjoj politici nulte kamatne stope (ZIRP) Federalnih rezervi (FED). Pod ZIRP-om, idejom bivšeg predsednika FED-a Bena Bernankea – i politikom koju su vodili njegovi naslednici Dženet Jelen (sada sekretarka trezora) i Džej Pauel – FED je izašao na tržište i kupovao na veliko sve vrste dužničkih hartija od vrednosti. Tokom tog perioda, bilans stanja FED-a se povećao otprilike 10 puta na skoro 9 biliona dolara u imovini, u odnosu na manje od 900 milijardi dolara imovine pre finansijske krize 2008. Ono što su Bernanke i njegovi naslednici mudro odlučili, bilo je da je, nakon tog kraha američke ekonomije u Velikoj recesiji, potreban skok u vidu niskih kamatnih stopa. Zaključili su da ako je trošak novca dovoljno jeftin, ljudi bi se više zaduživali i koristili zajmove da ulažu u zapošljavanje više zaposlenih, izgradnju novih pogona, nabavku nove opreme, širenje u inostranstvu itd.
Ovo je izgledalo kao briljantna ideja, a neko vreme je i bila: u velikoj meri je uspela da stimuliše odumrlu ekonomiju, uprkos zastoju u Kongresu, koji je sprečavao bilo kakve fiskalne stimulacije. Agresivna monetarna politika FED-a je u stvari zamenila ono što bi inače moglo biti odgovarajući fiskalni odgovor Kongresa.
Niske stope bile su blagodat za sektore privrede koji zarađuju novac od novca – banke, hedž-fondove, privatne kompanije za kapital, alternativne menadžere imovine – i koristili su onima koji pozajmljuju novac, kao što su savezna vlada, opštine, vlasnici kuća i korporacije. Međutim, za ljude sa fiksnim prihodom kao što su penzioneri, ZIRP je bio katastrofalan, jer je njihova ušteđevina stvarala tako mali prihod. To je bio kompromis koji je FED odlučio da napravi, a ostali su se samo složili.
Politika FED-a je na kraju snizila kamatne stope na najniže nivoe zabeležene u istoriji. Konačno, nakon više od decenije kratkoročnih kamatnih stopa blizu nule i dugoročnih kamatnih stopa na istorijski niskim nivoima, Pauel je počeo da preokreće kurs 2022.
Sada se posledice monetarne politike FED-a ogledaju u neuspehu banaka u Silicijumskoj dolini, „Signature” i „First Republic”.
„First Republic” imala je portfolio kredita izdatih na vrhu tržišta. Konkretno su oni izdavali velike hipoteke na kuće svojoj bogatoj klijenteli po niskim cenama. Ova strategija je bila dobra za zajmoprimce, koji su voleli banku, ali je bila loša za profil rizika banke, posebno nakon što su Federalne rezerve počele agresivno da podižu stope. Ako posedujete portfolio obveznica ili hipoteka izdatih po niskim stopama, on brzo gubi vrednost na osnovu tržišne vrednosti kada kamatne stope rastu.
U svojim finansijskim izveštajima za prvi kvartal, „First Republic” je objavio da su deponenti povukli oko 100 milijardi dolara za nekoliko dana nakon kolapsa u Slicijumskoj dolini, koji je i sam bio ubrzan povlačenjem više od 40 milijardi dolara dan pre katastrofe. Taj dvostruki udarac – deponenti koji beže, portfelj imovine pod vodom – doveo je do propasti „First Republic”.
Da budemo jasni, menadžeri ove tri banke su trebali da predvide da ZIRP neće trajati večno, i trebalo je da planiraju u skladu sa tim. Ali, nisu. Pored sopstvenog lošeg upravljanja rizicima, banke su uspešno lobirale za manje kontrole od strane FED-a jer nisu bile među najvećim bankama u zemlji. Predsednik Donald Tramp potpisao je tu deregulaciju u zakonu 2018. U petak, izveštaj o neuspehu banke u Silicijumskoj dolini potpredsednika FED-a, Majkla Bara, otkrio je da je ovo popuštanje regulative „omelo delotvoran nadzor smanjenjem standarda, povećanjem složenosti i promovisanjem manje asertivnog nadzornog pristupa“.
Nedavni bankovni bankroti bi trebalo da budu podsetnik na rizike koji su svojstveni frakcionom bankarskom sistemu – koliko su banke zaista krhke i koliko su podložne razornom gubitku poverenja. Frakcioni bankarski sistem funkcioniše samo ako ljudi imaju poverenja u njega, i da je njihov novac tu kada ga žele. Ali, nijedna banka ne može da izdrži paniku upravo iz razloga što da bi banka zarađivala, većina klijentovog novca nije u njoj. Poslovni planovi banaka su izgrađeni na ovoj neusklađenosti između imovine i obaveza. Kada stvari krenu po zlu, vrlo malo se može učiniti da se institucija spase.
Na sreću, iako su sve ove propale banke bile od regionalnog značaja, one su bile periferne za funkcionisanje celokupnog tržišta kapitala. Njihov neuspeh ne bi trebalo da dovede do situacije iz 2008. godine, kada je propalo nekoliko velikih banaka na Volstritu. Bilo je to nalik zamalo viđenom raspadu čitavog finansijskog sistema tokom Velike depresije.
Tagovi
