Ukrajinske izbeglice u Londonu stvaraju svoju emigrantsku povest. Uče engleski u nadi da im neće biti potreban. Poseban su apsurd oni Ukrajinci koji su bili rusofoni – kojima je ruski jezik bio maternji, a sada kada je pitanje političkog stava da se govori isključivo ukrajinskim jezikom – uče engleski na ukrajinskom. Dakle, jezik koji ne znaju uče na jeziku koji slabo znaju. To će verovatno – pored ljudi koji su uvek najveći gubitak svakog rata – kada se zaborave ruševine i izbegličke kolone, ostati kao najveći Putinov gubitak.

***

Zovem se Nadia. Trenutno sam u Londonu kod ćerke. Učim engleski jezik u Ukrajinskom institutu u Londonu.

U Kijevu sam živela 16 godina. Rodom sam iz zapadne Ukrajine, odrasla sam blizu granice sa Rumunijom.

Radila sam za državnu firmu. Mesecima pre početka rata bila sam zabrinuta. Svaki dan na poslu sam pitala šta će biti. Kako da se zaštitimo ako dođe do napada. Većina nije verovala da će se bilo šta dogoditi. Verovala sam da će nas naše organizacije upozoriti na vreme. To se nije desilo.

Bilo je četiri sata ujutru, bilo je mračno kada smo čuli stravičan raketni udar u blizini nas. To nas je probudilo. Uključili smo kompjuter da vidimo šta se dešava.

Moj muž je Rus. On je dobar Rus koji poštuje Ukrajinu. I priznaje Ukrajinu.

Moj muž ima kolege koji rade u bezbednosti. Pozvao ih je. Njegov šef mu je rekao – sigurnije je da se ostane u Kijevu, nemojte da idete.

Ali ja sam pokušala da ga ubedim da idemo. Insistirala sam. Molila sam ga da idemo prema zapadu Ukrajine, kod moje majke.

Posle pola sata smo uzeli samo dokumente, vodu i suvi hleb i krenuli u zapadnu Ukrajinu. Prema granici sa Rumunijom. Bila je gužva u saobraćaju. Sve je bilo paralisano. A bilo je tek sedam sati ujutru.

Kad smo prošli granice kijevske oblasti, videli smo ruske avione koji su sletali. I moj muž je shvatio šta to znači. Kada smo stigli na zapad, videli smo mnogo vojnih vozila koja su krenula prema Kijevu.

Ruski narod ne može da nam bude bratski narod. Vole da pričaju o istoriji, a ne znaju našu istoriju. Oni ne mogu da budu bratski narod nikome na ovom svetu, jer ne priznaju kulturu drugih. Ni jezik. Naša deca pričaju ukrajinskim jezikom, oni to ne prihvataju.

***

Zovem se Galija. Imam muža i troje dece. Moj muž je u Ukrajini. Jedva čekamo da se sve završi i da se vratimo kući.

Moja porodica potiče iz Kijeva. Kako bih vam objasnila odakle smo… Živeli smo u delu Kijeva koji je blizu Buče. Odmah pored Buče. Slušali smo nedeljama da se bliži opasnost i moj muž i ja smo odlučili 22. februara da deca i ja napustimo Kijev. Krenuli smo prema zapadu. Sela sam u auto, povezla decu i krenuli smo. Njegova majka je ostala blizu Buče. To su bili najgori dani. Slušali smo kako počinje rat. Ona je rekla da neće da ide, ima životinje, pse, mačke, da joj je ceo život tamo. „Ne, ostaću ovde“, rekla je. Muž je pokušao da je ubedi.

Svaki dan je bilo sve gore. Njena kuća je bila u sivoj zoni. Tu su bili i ruski i ukrajinski vojnici. Bila je tamo do 7. marta, a onda je ukrajinska vlada poslala autobus po civile koji su ostali u opasnoj zoni. Pristala je da se izvuče. Rakete su padale svuda naokolo. Raketa je pala na kuću našeg prvog komšije i sravnila je sa zemljom. Imao je sreće. Samo dan pre toga je otišao sa decom iz te kuće. Moja svekrva je gledala sve to.

Posle svega svi ljudi u Kijevu su se ujedinili. Moj muž je ostao na frontu. Mi smo se sklonili u Englesku. Ima dozvolu da napusti zemlju pošto imamo troje dece, ali on to ne želi. Svi njegovi prijatelji su ostali. Organizovani su u jedinice teritorijalne odbrane. Rešili su da čuvaju Kijev do kraja.

Ukrajina nije bila spremna za rat. Naša vlada je delila oružje na ulici, uzimali su ga svi muškarci koji su sposobni da pucaju. Dođe automobil i deli se oružje, a građani se organizuju da brane svoju ulicu. To je bilo prvih dana. To valjda govori da nije bilo pripreme za rat. Ti dani su ujedinili Ukrajinu. Sela, mali gradovi, svuda su ostali ljudi da brane svoje ulice. To je zaustavilo Ruse. Obični ljudi su rukama zaustavljali tenkove.

***

Zovem se Irina. Potičem iz najlepšeg grada na svetu, iz Odese. Mi smo četvrta generacija koja živi u tom gradu.

Ja mnogo volim svoj grad. Mnogo mi nedostaje moj grad.

Te noći kada je počeo rat, probudila sam se u pola pet ujutru. Moj sin živi u Londonu. On me je zvao i pitao šta se dešava. Čuo je da su pale bombe blizu aerodroma. Moji prijatelji, komšija i ja, nekoliko puta dnevno smo se evakuisali i sklanjali na nekoliko sati udaljeni od kuće. Tako smo živeli nekoliko nedelja. Sin mi je rekao da moram da odem iz grada. Pokupila sam stvari i otišla u Moldaviju. Iz Moldavije sam prešla u Rumuniju i odatle sam uhvatila avion za Englesku.

Iz Odese do Moldavije je u normalnim uslovima potrebno oko dva sata. Bila je tolika gužva na putu da je trajalo više od šest sati. Bilo je mnogo roditelja sa malom decom. Pozajmila sam auto prijateljima. Ja sam prešla granicu peške. Padala je kiša. Morala sam da pretrčim u Moldaviju. Radila sam u računovodstvu. Nekoliko nedelja sam radila onlajn. Bila sam u Rumuniji i čekala, nadala se da će rat da prestane. Onda sam prestala da radim. Više nisam imala posao. Sve to je trajalo do 31. marta, kada sam došla u London.

Nedostaje mi moj grad. Mi smo živeli u kraju gde je bilo svih nacionalnosti, Rusa, Ukrajinaca, Gagauza, Tatara… pričalo se svim jezicima, pričao se ruski. Mi više ne govorimo ruski…

***

Ukrajina je definitivno spoljnopolitički prioritet Ujedinjenog Kraljevstva zbog kog se sve ostale stvari stavljaju u dugi plan – i to će što zvanično, što nezvanično reći na različitim nivoima političko-javnog establišmenta, bilo da je reč o vladinim agencijama pri Forin ofisu ili iz energetskog sektora, ili da je reč o urednicima u najuticajnijim listovima – sa kojim smo prošle nedelje imali kontakt. A među tim drugim stvarima koje se pomeraju ka margini prioriteta nalazi se i činjenica da Srbija nije uvela sankcija Rusiji.

Nedeljnik je bio u prilici da se u Londonu, glavnom gradu Ujedinjenog Kraljevstva, u seriji razgovora sa predstavnicima britanskog establišmenta, medijskog i političkog, uveri koliko specifična pozicija Srbije kao suštinski jedine evropske zemlje koja nije uvela sankcije Rusiji utiče na njen međunarodni položaj u novim okolnostima, koliko će nam to biti potencijalni teret o vratu i šta o tome zaista misle Evropljani, a u ovom konkretnom slučaju Britanci

CEO TEKST ČITAJTE U NOVOM NEDELJNIKU KOJI JE NA KIOSCIMA OD ČETVRTKA 23. FEBRUARA, ILI U DIGITALNOM IZDANJU KOJE JE DOSTUPNO NA NSTORE.RS. VELIKI SPECIJAL POVODOM GODIŠNJICE POČETKA RATA U UKRAJINI.

SVI ČITAOCI DOBIJAJU SPECIJALNO IZDANJE MAGAZINA „MEDICINA DANAS“.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Pre slanja komentara, pogledajte i upoznajte se sa uslovima i pravima korišćenja.

This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

The reCAPTCHA verification period has expired. Please reload the page.