Bio je petak, devet i petnaest uveče, napolju je duvao jak severni vetar sa udarima od čak devedeset i sedam kilometara na sat, i još oko podneva se jedna žuta plastična kesa, koju je vetar raznosio po jugoistočnom delu grada, zalepila za staklo prozora od trpezarije i tako ukrašavala dom, u kojem je sve bilo drugačije već nedelju dana, jer toliko je prošlo otkako je Mate otišao od kuće i nije se vratio. Javio se samo jednom, i to porukom koju je poslao Dobrili: „Javiću se kad se negde smestim. Mate.“ I od tada ništa, nije se javljao. Dobrila je nekoliko puta bila blizu da ga nazove, ali Fric bi joj rekao: „Nemoj da ga zoveš, jer kad budeš čula da nije dostupan, biće ti još gore.“ Tako je bilo i ovog petka uveče, i negde oko pola deset Dobrila je već bila u krevetu, držala je mobilni u ruci i jedino joj je to bilo u glavi, gde bi sad Mate mogao da bude, i Fric je opet rekao: „Ako ga nazoveš, pokajaćeš se.“

CEO TEKST ČITAJTE U SRETENJSKOM DVOBROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD 9. FEBRUARA. DIGITALNO IZDANJE POTRAŽITE NA NSTORE.RS

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Pre slanja komentara, pogledajte i upoznajte se sa uslovima i pravima korišćenja.

This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

The reCAPTCHA verification period has expired. Please reload the page.