„Teško je naći na Orijentu građevinu koja je cela lepa, čista, i kojoj se ništa ne bi moglo prigovoriti. Ali, s druge strane, ne postoji na Istoku građevina koja, ma kako oronula i zapuštena bila, nema bar pedalj zelene bašte, ili česmu žive vode, ili samo jednu jedinu saksiju sa pažljivo negovanim cvećem minđušice ili ruže mesečarke. Orijent je divno čudo i najveći užas, jer u njemu granica između smrti i života nije jasno određena, nego krivuda i treperi.“

Čitaće klincima oko sebe ove rečenice, dok kucka čibukom o stari hrastov sto, da ga isprazni od zaostalih mrvica duvana. U gustom dimu će se pomaljati glava čoveka koji je ostario, sede brade i brkova malo požutelih od duvana. Biće to jedna od slika distopije o kojoj se danas snimaju filmovi i pišu zastrašujući scenariji realne politike. Jer će najveća distopija biti da sve ostane ovako kako je danas. Da herojima naroda budu oduzeti čitavi životi, hirurški odstranjeni samovoljom bahatog vladara. Ne pomaže ni kalifornijsko sunce, kada čovek stari daleko od svog doma. Od jedinog mesta gde je svoj.

Zatvoriće Hakan Šukur te 2050. Andrićevu knjigu sa turskim pričama, koja mu je ostala još iz vremena kada je, kao najbolji fudbaler u istoriji svoje zemlje, na nekom drugom kontinentu radio kao ulični prodavac knjiga, u pauzama od vožnje Ubera.

***

Nije, provereno, otkucalo ni 11 punih sekundi na časovniku. Sudija Saad Mane Kuw daje znak za početni udarac, igrači Južne Koreje vraćaju loptu u odbrambenu liniju, jedan pas između štopera, dezorijentacija, prilazi Ilhan Manzis, uspeva isčačka loptu, ona se kotrlja do Šukura, for desnom nogom, šut unutrašnjim delom stopala leve noge. Turska vodi 1:0 u meču za treće mesto. Ipak, najbrži gol u istoriji Svetskih prvenstava, stigao je apsurdno prekasno.

Da vas neko pita koliko je Hakan Šukur dao golova na Mundijalu 2002. godine u Japanu i Južnoj Koreji, šta biste, bez guglanja, odgovorili?

Makar tri ili četiri.

Postigao je jedan jedini. Taj gol posle 10,8 sekundi utakmice za treće mesto. Ali je bio sveprisutan. Bio je u svakom uvodu i zaključku novinarskih tekstova o rezultatima Turske na Dalekom Istoku. Bio je u svakom kaznenom prostoru, kao da ga ima nekoliko, kao da se svakim kontaktom sa loptom deli prostom deobom, pa odbrambeni igrači ne znaju šta je hologram, a šta stvarno on – Hakan, glavom, bradom i mekanim unutrašnjim delom stopala. Bio je u baš svakoj nadi i snu navijača u Turskoj. Voleli su i Redžbera na golu i Emrea Belezoglua u srcu veznog reda i Ilhana u špicu i Hasana Sasa – ko nije voleo Hasana tog leta u jutarnjim terminima – ali je samo Šukur bio i priča iz 1001 noći i junak iz istorijskih udžbenika i moderni heroj, Bik sa Bosfora.

Kako i da ne bude?

U godinama kada se sve ubrzalo – čitali ste o tome u priči o meteorima dvehiljaditih – Hakan je na svojim leđima doneo zaostavštinu prethodnih vremena. Bio je centarfor starog kova, jak i na lopti i bez nje, sposoban da je sitnim dodirima pripremi za egzekuciju i da onda bude hladan kao pogled dželata.

Kako i da ne bude?

U dresu turskog nacionalnog tima odigrao je 112 utakmica, postigao 51 gol i podelio saigračima 20 asistencija. Tako je, igrajući u doba kada statistika nije igrala ulogu kakvu igra danas – a zamislite kakav bi bio Hasanov xG i njegova realizacija – i statistički potvrdio nezamenljivu ulogu u turskoj (fudbalskoj) istoriji.

Đul Babine ruže

Šukur je prvo bio omiljeno dete, a potom i glava kuće Galatasaraja. Legenda iz koje je izrastao identitet kluba, oblikovala je i Hakanov mentalitet.

Još u 15. veku, kada je sultan Bajazit II došao na savetovanje kod jednog od učenijih ljudi i istanbulskog poete Đul Babe, dobio je savet da formira posebnu školu u kojoj će se obrazovati nove generacije Turaka, nove generacije koje bi trebalo da budu čvrst oslonac budućnosti Carigrada, jedine takve metropole u to doba. U oblasti Galata, tako je formirana je škola, Đul Baba je bio njen direktor, a u narednim vekovima škola će biti omiljena obrazovna ustanova otomanskih vladara i tačka u kojoj se spajaju istočni i zapadni (pre svega francuski) uticaji. Čitava istorija Galatasaraja kao sportskog društva – crvena i žuta boja po bojama omiljenih Đul babinih ruža, a ime u bukvalnom prevodu: slava i hrabrost – tako potiče iz temelja ove viševekovne škole.

Mnogi su značajni ljudi za tursku istoriju prošli kroz lekcije ove škole, a početkom 20. veka iz njenih je klupa Ali Sami Jen formirao Galatasaraj kao fudbalski klub. On je pažljivo gledao kako tu igru igraju Britanci koji su u to vreme živeli u Istanbulu i uveo je fudbal kao deo obrazovanja u školi, kao rekreaciju. Klub je počeo sa radom 1905. godine, a 1912. je zvanično registrovan, kada su ukinute zabrane sličnih kolektiva.

Od samog početka, u nepisani „Ustav“ kluba, utkana je ideja da Galatasaraj mora da pobeđuje ne-turske klubove, što je u periodu kada je Otomansko carstvo evidentno išlo ka svom kraju, bilo važno za čitavu državu, naročito za stanovnike metropole koja više nije bila raritet po svojoj veličini i slojevitosti.

Tako je Galatasaraj postao stvar identiteta. Klub koji u isto vreme gaji i nacionalno i intelektualno i poetsko u sebi, dok kao i svi Turci posebnu pažnju posvećuje istoriji i ikonografiji.

Hakan Šukur je jedna od ikona Galatasaraja.

U klub je stigao iz Bursaspora 1992. godine, a ikao je igrao u Bursi i prethodno u Sakarijasporu, mnogi ga smatraju „detetom“ Galatasaraja jer ga je taj klub u potpunosti oblikovao – pružio mu ruku da izađe na veliku pozornicu, bio tu u najvažnijim Hakanovim godinama i ostao njegova sigurna luka.

Dolazak u klub bio je berićetan. Šukur je u tri sezone u crveno-žutom dresu postigao 54 gola i bio jedan od ključnih faktora za osvajanje značajnih trofeja i prvi nastup u Ligi šampiona. Dok je klub, kao deo zarđalog društveno-političkog konteksta, teško koristio tržišne prednosti i razvoj fudbala, Šukur je na tržištu bio tražen. Otišao je u Torinu. Ishod? Već se prve zime vratio u svoj Galatasaraj.

I opet je bio oslonac kluba. Ovaj put je 54 gola postigao za nepune dve sezone, a u toj drugoj, potpunoj sezoni, bio je treći u izboru za Zlatnu kopačku, iza Žardela i Ronalda. U tom periodu, Galatasaraj je ostvario svoj „ustavni san“.

Klub je od sredine osamdesetih godina, sve do 1996. godine vodio nemački stručnjak Josef Jup Derval, čovek čiji je dolazak u Tursku posle značajnih rezultata u trenerskoj karijeri bio iznenađenje, ali koji je doneo moderan pristup i prosperitet Galtasaraju. Njegov prvi pomoćnih, Fatih Terim, nasledio je trenersko mesto od svog fudbalskog učitelja i do kraja „sastavio slagalicu“.

U sezoni 1999/00 najznačajniji delovi te slagalice bili su Hadži i Šukur.

Tim je ispao iz Lige šampiona, ali je onda u Kupu UEFA naređao Bolonju, Borusiju Dortmund i Majorku, pre krvavog obračuna sa Lidsom u polufinalu. Galatasaraj je pobedio na terenu, a pobedio je nažalost i na ulici – u obe borbe sa dva „poena prednosti“, u ukupnom skoru na terenu 4:2, uz ubijena dva navijača Lidsa na istanbulskim ulicama. Horor i raj. Tako su se osećali navijači Galtasaraja, ali ih je tradicija naterala da fokus usmere na finale. Tamo ih je čekao Arsenal. Nije bilo golova u igri, a za Arsenal samo jedan i iz tri penal serije – promašili su Šuker i Vijera. Šukur, naravno, nije.

Ali Sami Jen je mogao da počiva u miru, a Hakan je ponovo sreću potražio u Italiji. I to na dva mesta – u Interu i Parmi. Ponovo nije uspelo. Onda mu se ukazala prilika da u Blekburnu dokaže Sami Jenovu teoriju o pobeđivanju ne-Turaka, ali su ga lom noge i mali broj minuta na terenu umesto ka tom cilju, odvukli ka zaključku – Šukur može da pobeđuje ne-turske timove, samo ako je kod kuće.

Tako se treći put vratio u Galatasaraj i tamo završio karijeru.

Bik uhvaćen za rogove

Kao velika zvezda, Hakan je privlačio ogromnu pažnju javnosti i medija. Njegovo venčanje, na inicijativu turske premijerke Čiler, prenosila je televizija, a Šukura i njegovu suprugu Esru Elbirik, venčao je tadašnji gradonačelnik Istanbula. Bili su turski Brena i Boba. Samo što nije uspelo. Usledio je razvod posle četiri meseca, a onda i tragedija. Esra je izgubila život tokom velikog zemljotresa u Izmiru.

Ovaj gubitak bivše supruge, nije toliko odredio Šukurov život, kao sam čin venčanja. Jer tadašnji gradonačelnik Istanbula zvao se Redžep Tajip Erdogan.

Kada je završio karijeru, Šukur je prišao AKP-u, Erdoganovoj stranci i čak je, 2010. godine izabran da bude poslanik u turskom Parlamentu.

“Partija me je pozvala jer je imala ideju da iskoristi. Pristao sam. Da nisam prihvatio taj poziv i ušao u politiku nikada ne bih znao kako stvari u Turskoj funkcionišu. Video sam mnogo korupcije, mnogo izveštaja o nekim vrlo lošim stvarima koje se rade“, rekao je Šukur u jednom intervjuu čitavu deceniju kasnije.

A onda je Hakanov „matičar“ prepoznao opasnost i otpočeo rat protiv Gulena, čoveka za koga su zapadni mediji listom izveštavali da je „propovednik koji je mogao da sruši Erdogana“. Gulenovi centri za podučavanje, kroz koje je prošlo više od milion mladih Turaka, širom zemlje su predstavljali temelj za izgradnju neke nove Turske. Mnogi su ih poredili čak i sa Đul Babinim obrazovnim iskorakom, s kraja 15. veka.

Šukur, koji je u Galatasaraju i kroz Galatasaraj naučio čitavu tradiciju nacionalnog ponosa, intelektualizma i poetskog pristupa istoriji, bio je poklon Gulenovih centara za podčavanje. Borbu koju je Erdogan otpočeo protiv svih koji su podržavali Gulena, Hakan je shvatio kao znak da bi trebalo da se povuče.

„Tako je počeo moj pakao“.

Ubrzo je heroj nacije, Bik sa Bosfora, najbolji fudbaler u istoriji Turske, moderni heroj priča iz 1001 noći, proglašen izdajnikom naroda i države, onog naroda koji je godinama uveseljavao i države koju je naučen da voli i da joj verno služi.

„Govorio sam o strašnim stvarima koje vlast radi. Ali pošto se zovem Hakan Šukur bila je to idealna šansa za njih da počnu da zatrašuju ljude. Ako mogu tako sa Hakanom Šukurom, zašto ne bi mogli sa bilo kim drugim? Stvar je bila jasna. Svi koji nisu želeli da misle kako Erdogan traži, proglašavani su za izdajnike, teroriste“, otkrio je Šukur.

Zaplenjeno mu je više desetina miliona dolara. Otac mu je uhapšen. Oduzeto mu je pravo na slobodno kretanje i izražavanje.

Hirurški mu je odstranjen život koji je do tada imao.

“Čim sam se povukao iz partije više nisam mogao da živim tamo. Na butik moje žene bacali su kamenje, moja deca su maltretirana na ulici. Dobio sam pretnje posle svake izjave koju sam dao… Morao sam da odem. Za početak, da bih mogao bez brige da pošaljem decu u školu. Čim sam otišao uhapsili su mi oca. U zatvoru je oboleo od raka. Pustili su ga zbog toga, sada je u kućnom pritvoru. Majka takođe ima rak. Oboje su teško bolesni i imaju finansijskih poteškoća. Svako ko ima neke veze sa mnom ima mnogo problema u životu”, otkrio je Šukur nemačkim medijima.

Kada se sa porodicom preselio u Kaliforniju, tamo je otvorio svoju pekaru i ona je dobro radila, sve dok nisu počeli da je posećuju sumnjivi tipovi, turskog porekla. Da ostavljaju preteće poruke. Da lupaju reket.

Hakan se onda, mirno, kao da čeka pored dva robusna štopera da primi loptu na grudi, prebacio da radi neki drugi posao. Da vozi Uber. Ili da prodaje knjige na ulici.

U njima nije bilo ni Gulenovih propovedi. Ni islamskih religioznih knjiga. Ni nacionalizma. Roditelji emigranti iz Jugoslavije – otac iz Prištine, majka iz Skoplja – nisu ga, pričao je, tome učili.

Pred njim su na uličnom štandu bile samo knjige „lepe književnosti“ i knjige o slobodi.

Kao njegova fudbalska karijera.

Orijent je divno čudo i najveći užas jer u njemu granica između smrti i života nije jasno određena, nego krivuda i treperi. Kao hod po ivici žileta, ili ofsajd zamke. I bilo je i biće teško naći na Orijentu građevinu koja je cela lepa, čista, i kojoj se ništa ne bi moglo prigovoriti. Ali će u svakoj zanavek ostati pedalj zelene bašte ili česma žive vode, kao Hakanova senka na kalifornijskom suncu. Kao život.

Ha-kan. Šu-kur.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Pre slanja komentara, pogledajte i upoznajte se sa uslovima i pravima korišćenja.

This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

The reCAPTCHA verification period has expired. Please reload the page.