Kada sam postao selektor, to je bila priča kontinuiteta.

Krešimir Ćosić je za mene nezaboravan veliki čovek i veliki znalac. Ja sam dobro shvatio ulogu pomoćnika u tom timu.

Meni se kasnije, recimo, dešavalo da Jevgenij Pašutin, moj pomoćnik u CSKA koga sam kao kapitena postavio za pomoćnika i pitao ga jednom da li je moguće da su gledali timove protiv kojih treba da igramo i da nemaju nijedan predlog, meni kaže: “A ko vas može da savetuje?”

Ja sam drugačije shvatio taj svoj posao.

Video sam da nešto na tom Svetskom prvenstvu 1986. nije u redu. Izginuo sam u toj reprezentaciji. Igrali smo grupu kvalifikacija na Tenerifama, Santa Kruz de Tenerife. I gledam ja kako igrači “isfuravaju” napolje, a novinari svuda okolo. Obiđem ja sobe, samo Petranović i Dražen ostali u sobi. Odem kod selektora i kažem: “Krešo, ceo tim nam je otišao u grad.”

“A šta ću in ja”, kaže on, a gledao je neke crtaće.

Kažem: “Krešo, ovo nije dobro.”

Igrači sutra pitaju ko ih je cinkario, a ja kažem: “Stanite, ja sam to uradio. Pa pogledajte ‘Sport’.”

A na naslovnoj strani objavljeno „Dolče vita u Santa Kruz de Tenerife”.

Rekao sam im kako bahato pred novinarima izlaze, misleći da im niko ništa ne može, i pogledajte šta je rezultat.

Ta se reprezentacija istog momenta promenila.

Primili smo one nesretne trojke u polufinalu, to se ponavlja jednom u sto godina.

Ne može se kriviti Krešo, možda pre neki igrači koji su se sakrili, pa je došlo do toga da Divac odigra “preko pola”.

Neposredno posle ukidanja embarga — a to su mi bile najteže godine — igrali smo sa Nemcima neku utakmicu i odlazimo na neki prijem u SIV, čini mi se da je Kontić bio tamo, i razgovarali smo o tome kako je umro Ćosić i da li treba da se organizuje minut ćutanja, kad skoče tamo da ne pominjemo slučajno, jer će publika da zviždi. Čini mi se da je to proturio Rade Petrović da kaže: „Danas je u Baltimoru umro velikan jugoslovenske košarke Krešimir Ćosić.” Nije se muva čula u sali. A kada je počela himna, bilo je takvo zviždanje da to nije normalno.

Stalno se vraća ta tema da li smo nostalgični i šta je jugonostalgija. U Hrvatskoj se, recimo, plaše svakog pojavljivanja u tom kontekstu. Boža Tanjević je bio i ostao veliki humanitarac. Dok je bio trener Italije, mislim da je bila 1999, došlo je do ideje da okupimo neke naše igrače i da odigramo utakmicu za Krešu. Dođemo tamo, kad nigde nijednog hrvatskog igrača.

CELU KOŠARKAŠKU PRIČU DUDE IVKOVIĆA PROČITAJTE OVDE

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Pre slanja komentara, pogledajte i upoznajte se sa uslovima i pravima korišćenja.

This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

The reCAPTCHA verification period has expired. Please reload the page.