Predah u rešavanju „kosovskog pitanja“, ove nedelje mogli smo da iskoristimo da se posvetimo „crnogorskom pitanju“. Preciznije, „srpskom pitanju“ u Crnoj Gori.
Kao i uvek, „srpsko“ i „crnogorsko“ se i u ovom slučaju samo iz jednog ugla mogu posmatrati kao sinonimi. Novi kamen spoticanja između Srbije i Crne Gore nisu nedavne presude u slučaju „državni udar“ – mada su svakako doprinele podizanju tenzija; nije to ni onaj kamen u cipeli Deja Savićevića, u šta su se pretvorili srpski trener i igrači koje je doveo u reprezentaciju, kada je trebalo igrati protiv Kosova – mada ni fudbal svakako nije pomogao u smirivanju strasti.
Kamen spoticanja je onaj stari kamen na kom je vekovima građena crkva u Crnoj Gori. Priča koja može da zapali srpsko-crnogorske odnose više nego bilo koji dosadašnji spor dveju (nekada?) bratskih država nosi, za 21. vek, prilično dosadan birokratski naziv: Predlog zakona o slobodi veroispovesti. Tačnije, to je član 62, koji propisuje da se sva imovina verskih zajednica i crkava koja je do 1918. godine izgrađena ili stečena iz državnih i narodnih sredstava upisuje kao vlasništvo na – crnogorsku državu…
CEO TEKST U NOVOM NEDELJNIKU KOJI JE NA KIOSCIMA OD ČETVRTKA 20. JUNA, ILI U DIGITALNOM FORMATU DOSTUPNOM NA NOVINARNICA.NET
Tagovi
