Kažu da se moć nalazi tamo gde ljudi veruju da se nalazi, a u Crnoj Gori je ovog Badnjeg dana jasno demonstrirano gde se ta moć više neće nalaziti-kod Branislava Brane Mićunovića, sive eminencije sive zone Crne Gore.

Region je iznenadila ovog 6. januara vest da je crnogorska policija uhapsila u Budvi Branislava Brana Mićunovića. Razlog je bio pretres i pronalazak oružja, a Mićunoviću je određeno zadržavanje od 72 sata. Nije, naravno, razlog bilo oružje, delo za koje se inače retko izriče minimalna zatvorska kazna, već je stvar u slanju jasne poruke da više nema nedodirljivih u CrnojGori i da se moć ne nalazi tamo gde se do sada nalazila.

Druga bitna poruka bilo je to zadržavanje od 72 sata što je za Mićunovića bilo nezamislivo do sada. Pokazano je time da u Crnoj Gori ima policajaca, bez obzira na to što sada moraju da hodaju sa obezbeđenjem, ali i sudija koji su spremni da zakon primenjuju doslovno, ne obazirući se na to kolika je moć pojedinca. Nije Crna Gora često mogla time da se pohvali u prethodne tri decenije.

Mićunović je čovek koji se za sve pitao u ovoj zemlji – kažu od kriminala do izbora načelnika policije, sudija i tužilaca – a sada prvi put u svojoj karijeri, nema podršku države.

Još od osamdesetih godina prošlog veka kada je, tvrde, za potrebe Udbe „vaspitavao“ emigraciju po Evropi, preko „državnog“ šverca cigareta devedesetih, pa sve do promene režima Mila Đukanovića, Mićunović nikada nije bio „čist kriminalac“, kakvim ga mnogi pogrešno smatraju, već čovek koji je oduvek u poslovnim odnosima sa državom -po sistemu usluga mimo zakona za uslugu u zakonu.

Mićunovićevi pažljivi biografi podsećaju da su prvi njegovi kontakti sa Udbom počeli još sedamdesetih godina prošlog veka kada se iz rodnog Nikšića uputio u Novi Sad, na studije ekonomije. Tu se zbližio sa Ratkom Butorovićem, poznatijim kao Bata Kan Kan i grupom drugih studenata iz Crne Gore koja vrlo brzo stavlja poslove u glavnom gradu pokrajine pod svoju kontrolu.

Vrlo brzo počela su i druženja sa „žestokim momcima“ koji su svi do jednog povezivani sa Službom državne bezbednosti bivše SFRJ, a među kojima su poznatiji javnosti: Đorđe Božović Giška, Ljubomir Magaš Zemunac, Darko Ašanin, Željko Ražnatović Arkan, Ratko Đokić, Dragan Joksović Jokso, Vojislav Raičević Amerikanac i mnogi drugi.

Mićunović odatle ide za Beč gde sa Giškom otvara firmu Sloga, bave se poslovima obezbeđenja klubova, a nikad potvrđene priče idu dotle da u zamenu za „državne poslove“ dobijaju zauzvrat lažna dokumenta SFRJ i amnestiju za pljačke u Evropi i nestašluke u Jugoslaviji.

Iz tog vremena ide i povezanost njegovog imena sa ubistvom Stjepana Đurekovića, odbeglog direktora INA, ali to nikada nije zvanično potvrđeno, čak ni u sudskom postupku koji je pre par godina okončan u Nemačkoj.

Sa raspadom Jugoslavije, svi „žestoki momci“ su se vratili da učestvuju u sukobima koji nastaju, ali Mićunović je jedan od retkih koji nije imao svoju paravojnu jedinicu. Na sahrani njegovog kuma Đorđa Božovića Giške, Mićunović je kazao da se baš tih dana spremao da dođe na ratište sa 20 Crnogoraca.

Umesto toga, odlučio je da ostane u Crnoj Gori gde je na vlast dolazio njegov prijatelj iz mladosti i rodnog Nikšića – mladi lav Milo Đukanović. Na ruku mu je išlo i to što je Crna Gora počela tih dana da puni državni budžet švercom cigareta iz Italije, rutom koju je godinama unazad razvila Udba. Državni posao sa godinama je postao privatni, a Mićunović se zajedno sa Đukanovićem našao na optužnici italijanskog tužilaštva koja je neslavno završena oslobađajućom presudom.

Politički, pratio je Đukanovića sve do danas. Devedesetih je organizovao obezbeđenje za Zorana Đinđića i druge opozicione prvake koji su utočište tražili uCrnoj Gori, a novinar Šeki Radončić u knjizi „Iza maske: Tajni ratovi u tajnoj policiji“ pisao je o pripremama Mićunovića za „akcije odmazde oko za oko, zub za zub“ u samom Beogradu.

U zatvoru je poslednji put bio u oktobru 2000. godine pod sumnjom da je ubio čoveka ispred Kliničkog centra u Podgorici. Ta osoba je prethodno bila ranjena u jednom lokalu pod Mićunovićevom kontrolom. Navodno je organizovao pomirenje dve osobe iz kriminalnog miljea, oni su se posvađali, izvukli pištolje i upucali jedan na drugog. „Nisu ispoštovali Brana“, pa je otišao kolima ispred Kliničkog centra i upucao jednog od ranjenih koje je dovezla hitna pomoć. Zločin na kraju nije dokazan, svedoci su promenili iskaze, a dokazi su nestali iz policijskog depoa. 

U godinama koje su usledile, Mićunović je legalizovao većinu novca za koji se tvrdilo da potiče iz sive zone. Nemalu pomoć imao je i od Prve banke u vlasništvu Ace Đukanovića koja mu je odobravala kredite, ali i od odbornika Demokratske partije socijalista koji su svojim glasovima legalizovali njegove objekte u Budvi. 

Primarni fokus mu je bio na nekretninama, ali i kockarnicama. U Crnoj Gori se kaže da „ko god da kocka, Brano dobija“.

Ali kontakta sa podzemljem se nije odricao. Nakon izbijanja afere „Balkanski ratnik“, u kojoj je zaplenjeno više tona kokaina, italijansko tužilaštvo je saopštilo da je klan Darka Šarića za šverc narkotika koristio infrastrukturu tranzita cigareta stvorenu devedesetih. Glavnooptuženi u aferi „Balkanski ratnik“ Darko Šarić navodno je bio u bliskim odnosima sa Branom Mićunovićem. To je saopšteno na suđenju u Beogradu. Na insistiranje odbrane, ime Mićunovića je, međutim, zatamnjeno. 

Ispostavilo se kasnije da je Mićunović pregovarao sa Rodoljubom Milovićem, tadašnjim načelnikom UKP Srbije, o predaji Šarića u zamenu za deset godina robije. Ostalo je do danas nejasno po čijem nalogu i ovlašćenju je Milović pregovarao sa Mićunovićem. 

Nakon raspada tog Šarićevog klana i raspada njihovih naslednika iz Kotora, Mićunović je navodno bliži bio sa „kavačkim klanom“. 

Možda je ta bliskost i mogući razlog za pretnje „kavačkog klana“ Dritanu Abazoviću za koga se pretpostavlja da je imao hrabrosti da pošalje poruku o kraju nedodirljivosti Mićunoviću. Crnogorski „Monitor“ je objavio da su „kavčani“ navodno poručili Abazoviću da će se sresti „na jedan ili drugi način“. 

Ovih dana, dakle, prvi put od kada je ušao u ugovorni odnos sa organima SFRJ, Mićunović nema podršku države. Samim tim aura nedodirljivosti i te kako bledi, iako je jasno da Mićunovićeva finansijska i svaka druga moć ostaje, ali u zemlji, poput Crne Gore ili Srbije, to ništa ne znači kada se država okrene na drugu stranu, bez obzira na to što se glasno govorilo: „Zeta teče tamo gde joj Brano reče.“ 

Print

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Pre slanja komentara, pogledajte i upoznajte se sa uslovima i pravima korišćenja.

This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

The reCAPTCHA verification period has expired. Please reload the page.