Iza filma „Šavovi“je istinita priča Drinke Radonjić: „Gde je dete? Ako je sahranjeno, mora da ima grob. Ako nije umrlo – gde je?“

Ana sa sestrom ulazi u kuću u jednom prigradskom naselju 15 kilometara od Beograda pretvarajući se da prodaje aparate za merenje pritiska jer veruje da tu živi mladić za kojeg sumnja da je njeno dete – bez kojeg je ostala odmah posle porođaja, jer je beba navodno preminula. Sumnjajući na prevaru, od toga da su je slagali da je dete preminulo nekoliko sati nakon rođenja, preko toga da nikada nije primljeno u mrtvačnicu niti sahranjeno, da je prvo upisano u knjigu umrlih pa u knjigu rođenih, pa sve do promene njegovog matičnog broja i davanja na usvajanje drugoj porodici, sada misli da ga je konačno našla.

Ovo je scena iz filma „Šavovi“ koji se bavi pričom o nestalim bebama. Scena je filmska, ali je iz stvarnog života krojačice Drinke Radonjić, čija je potraga za nestalim detetom, i snaga da od toga ne odustane, poslužila kao inspiracija.

„Dete je tada gledalo neku seriju. Mislim da su oni znali zašto smo mi tu, a mi smo se pravile blesave, kao pričamo im o aparatima, samo s namerom da procenimo i vidimo ga“, priča Drinka Radonjić za Nedeljnik kako je u stvarnosti izgledala scena kada je videla momka za kojeg sumnja da je njen sin.

Drinkin život je spajanje šavova i borba sa bolnicama i lekarima, policijom, sudovima i opštinskim zvaničnicima, kako bi saznala istinu šta se zaista desilo sa njenim sinom.

„Posle sve ovolike potrage nekad kažem, možda sam luda što sam uopšte kretala. Ali mislim da bih mnogo više živaca potrošila da nisam. Nije mi žao. I uspeh ovog filma je velika nagrada za ovu moju borbu, zahvaljujući Sneži (Snežana Bogdanović, koja igra Anu, odnosno Drinku) koja je ušla u moju dušu i razumela me, i Miši (Miroslav Terzić, reditelj) koji je poverovao u moju priču i moja osećanja, kao i Uliksu (Fehmiu, producent)“, kaže Drinka za Nedeljnik.

U tom mozaiku povezivanja činjenica uspela je da otkrije nelogičnosti sa upisivanjem deteta u matične knjige na osnovu dokumenata koje je uspela da izvuče iz MUP-a. Za svoju borbu kaže da je borba majke za istinu.

„Dete je rođeno 8. avgusta i prvo upisano kao mrtvo, a potom kao živo u Matičnu knjigu rođenih. Oni dete 28. avgusta upisuju u Matičnu knjigu umrlih gde se upisuje lice na osnovu lične karte, ličnih dokumenata ili na osnovu Matične knjige rođenih, a dete ništa od toga tada nije imalo. Da bi tek početkom septembra dete upisali u Matičnu knjigu rođenih. Zakonski rok za upisivanje u knjigu umrlih je – odmah. Zašto se čekalo 20 dana? Gde je dete? Ako je sahranjeno, mora da ima grob. Ako nije umrlo – gde je? Kažu, bila je takva praksa. Ako je za moje bila praksa, zašto nije bila praksa i za dete koje nije rođeno mrtvo dva dana pre mog u istoj bolnici a kod kojeg je ispoštovana sva procedura?“, pita Drinka.

Istog dana kada je rođeno njeno dete, kaže, kod iste doktorke i u istoj smeni, rođeni su blizanci sa čijom je majkom bila u sobi.

„I moje dete i blizanci su navodno preminuli. Sva tri dečaka umiru i nestaju. I sva tri nisu sahranjena“, priča.

Kaže da je njeno dete upisano i kao preminulo i kao rođeno, a onda je ponovo u drugoj bolnici upisano kao rođeno.

„Profesor koji je radio u Višegradskoj, radio je i u bolnici Narodni front. Rekao mi je da je dete ‘rođeno živo’ pa je popunio dokument da je umrlo. A onda je za to isto dete napisao da je rođeno u bolnici Narodni front. Dakle, dete je dva puta upisano u knjigu rođenih, a na opštini Savski venac postoje tri knjige rođenih zbog tri porodilišta“, priča Drinka.

„To su te stvari za koje sam se hvatala“, priča Drinka Radonjić, danas majka dve odrasle ćerke.

Seća se svedočenja na sudu nadležnog lekara za dete koji je rekao da je „u to vreme bila praksa da se preminula deca pale u krugu Kliničkog centra“:

„Sudija je pitao da li može da pokaže prostoriju gde se to radilo i ime lica koje je primalo platu za taj posao. Lekar kaže ‘ne znam, ali znam da su tako radili’.“

„Vrata svih institucija su bila zatvorena. Ali inspektor koji je vodio ceo slučaj mi je rekao: ‘Sve si u pravu, nastavi i ne odustaj.'“

Bilo je i ljudi koji su hteli da joj pomognu, iako su se svi plašili za svoja radna mesta. Da oni nisu otvorili neka vrata i neke knjige, Drinka Radonjić ne bi došla do nekih dokumenata.

Kaže da joj je inspektor koji je bio načelnik u SUP-u u Ljermontovljevoj, u vreme kada je tražila dokumenta, rekao da postoji pisani trag da je ona dala dete na usvajanje.

„Rekao je da smo, što se njega tiče, ja kao biološka i ona zakonska majka, pred zakonom jednake. Svedočio je kasnije na sudu da me se seća ali da ga to više ne zanima. Tako da taj dokument o usvajanju sud nikada nije uspeo da nađe“, priča Drinka Radonjić.

Ne postoji precizan podatak o broju nestalih beba u Srbiji. Brojevi koje su iznosila udruženja roditelja idu i do nekoliko hiljada.

Kad je formiran Anketni odbor Skupštine Srbije za utvrđivanje istine o nestalim bebama, Drinka Radonjić kaže da joj je Miroslav Nedeljković tada dobronamerno rekao: „Šta hoćete, lepo piše da je dete bilo malo, bolesno i da je umrlo.“

„Ja kažem: ‘Slažem se. Samo mi vi još pomozite da nađem gde su kosti, uradim i DNK analizu, i ja stavljam tačku na ovu priču.’ U čemu je problem!?“, pita.

Na osnovu dokumentacije je došla do mladića za kojeg tvrdi da je, prema papirima, njeno dete.

„Kontaktirala sam s njim i on je imao želju da uradi DNK, ali odlaže. Ja njega razumem i ne mogu da vršim pritisak na njega. Imam utisak da je zbog toga nesrećan. Možda je ljut, možda je besan… Ne osuđujem ga. Ne treba ga dirati. On je najmanje kriv“, priča Drinka.

Objašnjava kako je zaključila da je reč o njenom navodno preminulom sinu:

„Po papirima, njegovo ime stoji pored našeg imena. Tako je na prvom dokumentu, na drugom papiru ostaje isti matični broj, mi kao njegovi roditelji, a na trećem se menja njegov matični broj i drugi ljudi postaju njegovi roditelji. Kada sam tražila obrasce od MUP-a, nisam mogla da dobijem uz obrazloženje ‘da oni te obrasce nemaju’, što mislim da je čista laž. To je njihov odgovor sudu. I Poverenik mi je dostavio obaveštenje da nije u mogućnosti da mi dostavi traženu dokumentaciju iako na to imam pravo i ja sam ga tužila VSS. Dobila sam presudu gde mu se nalaže da mi dostave dokumentaciju, ali je nisam dobila.

Pokrenula je građansku parnicu i tužila Republiku Srbiju kao osnivača bolnice za preuzimanje zemnih ostataka. Od 2016. čeka odluku Ustavnog suda.

Konačna presuda je bila da ona nije dokazala da je njeno dete zaista i preminulo i izgubila je spor.

„Dakle, ja sam dobila obaveštenje da mi je dete umrlo. A kad sam ga tražila, trebalo je da dokažem da je umrlo. Nisam dokazala da je umrlo“, objašnjava.

Nijedna vlast nije uspela da reši slučaj nestalih beba. Evropski sud u Strazburu je još 2013. presudio protiv Srbije u slučaju Zorice Jovanović koja nikada nije dobila validne dokaze da joj je dete preminulo. Prema pisanju medija MUP istražuje 90 slučajeva nestalih beba a nedavno su se u Srbiji sa udruženjima roditelja i predstavnicima države sastali predstavnici Direktorata za ljudska prava Komiteta ministara SE koji su već ranije zatražili da se hitno usvoji Zakon o nestalim bebama.

„Nije moj slučaj bitniji od ostalih, ali ovo su činjenice. Dok država ne odluči da se ovaj problem reši, neće se rešiti“, mišljenja je Drinka Radonjić.

„Na kraju života, ako budem shvatila da sam sve pokušala i da ništa nisam uradila, biće mi na neki način mirnija savest nego da ništa nisam radila, a ono tamo negde pati i kaže ‘ja toliko njih tražim a njih baš briga’. Ovako, ja sam sve učinila, sve probala i ne mogu više od ovoga. Koliko mi je žao, koliko mi je teško, to je druga priča. Više od ovoga ja nisam mogla u ovom sistemu“, zaključuje.