Zamislite duboku krizu poverenja dve susedne države na Balkanu.
Zanemarite NATO, na primer zamislite da su eskalirali loši odnosi na severoistočnom zidu saveza sa Belorusima i Rusima oko koridora Suvalki duž granice Poljske i Litvanije.
Kina koncentriše pomorsko-desantne jedinice na obali i preti da će jednom zasvagda učiniti državu jedinstvenom.
Na Balkan više niko ne gleda jer nalazi se pokriven senkom velikih kriza.
U teškim vremenima za međunarodne odnose lokalne vođe suočene su sa domaćim „faktorom“, narodom koji želi promene. Izlaz vide u starom političkom prevarantskom modelu prebacivanja fokusa pažnje na strani faktor i pokreću mali rat.
Zadatak da izvedu prvi udar dobili su piloti 101. eskadrile i sa batajničkih pista poleteli su MiG-29SM.
U prvom udaru poslali su rakete velikog dometa na skelet hrvatskog sistema vazdušnog osmatranja i javljanja – OC Podvornica južno od aerodroma Pleso gde je podzemna infrastruktura izrađena za vremena JNA i stacionarne radarske položaje na planinama Sljeme i Papuk i Borincima kod Vukovara.
Radari FPS-117 su američkog porekla, deklarisanog dometa od 370 do 460 km, ali njihova antena sa aktivnim elektronskim skeniranjem ne može da uhvati raketu koja dolazi sa velikih visina brzinom pet puta većom od brzine zvuka i skoro okomito pogađa cilj.
Višenamenski borbeni avioni „rafal“ smešteni su na Plesu u klimatizovane tamno-sive hangare koji su izloženi prvom iznenadnom udaru.
U dežurstvu u sistemu PVO su dva aviona – u Hrvatskoj se to zove „dvojac“, a u Srbiji „para“ (rusizam uveden sa MiG-ovima početkom 1960-ih godina). Sa CM-400 i LT-6 i sa raketama sa lansera PULS glavnina hrvatske odbrane može se eliminisati u početnoj fazi rata.
Možda baš ovako na aktuelne prilike gleda Glavni stožer HV. Pišemo samo možda, ali političari su nervozni i u raketama CM-400 vide direktan izazov.
Sve se svodi samo na odnose Srba i Hrvata, kao i uvek.
Kao primer citiramo predsednika Zorana Milanovića koji je prvo nervozno istakao da ministar odbrane Ivan Anušić navodno mesecima nije obavestio svog predsednika vlade i „stranačkog komandanta“ Andreja Plenkovića „da Srbija ima određenu vrstu oružja, što je jako važno“ jer bi Hrvatska prilagodila orijentaciju u nabavkama i uzeli bi „protivraketni sustav, protivzračnu obranu“.
Milanović narudžbinu tenkova vidi kao potez koji vlast čini „pravim krkanima“.
Čini nam se da su u Hrvatskoj u stvari doživeli iznenađenje kada su u ponedeljak 9. marta saznali da postoje neke nove rakete kod Srba i garantovano su pretraživali internet da vide šta su to te CM-400.
Nisu puno saznali jer se o strateškom adutu VS malo zna.
Od 2012. godine kada su Kinezi na jednoj avijacijskoj izloži pokazali maketu na kojoj piše CM-400, u stručnoj literaturi pisalo se da je namenjena primarno za protivbrodska dejstva i da ima domet od 100 do 240 km i veliku brzinu i do 5 M.
Posle lansiranja vodi se pomoću inercijalnog navigacijskog sistema i globalnim satelitskim sistemom do završne faze kada se cilj zabravljuje pomoću senzora u glavi – na primer infracrvenog ili TV.
Zato može da se gađa pokretni cilj. Takva raketa može da pogodi nosač aviona. Amerikanci su se zabrinuli jer je to još jedno u nizu sredstava koje Kina pravi kao pretnju njihovoj pomorskoj premoći na Pacifiku.
Kinezi su izvezli CM-400 samo u Pakistan, i to sa glavnim motivom da naruše poziciju Indije kao svog konkurenta u bici za moć.
U kratkom oružanom konfliktu prošle godine Pakistanci su navodno sa CM-400CKM tukli površinske mete i uništili su radarski sistem iz sastava diviziona raketnog sistema PVO S-400, navodno sa 400 kilometara!
Predsednik Vučić je rekao da se radi o dometu 400 km pa nećemo valjda sada to proveravati.
***
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA KOJI JE OD ČETVRTKA, 19. MARTA NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Nedeljnik 740Nedeljnik
Tagovi
