Koji je dan i koliko je sati, ovde ćemo ta pitanja da sklonimo u stranu kao manje važna, jer je nemoguće ne dozvoliti naratoru da se odmah obrati i da se uključi da bi otvorio svoju dušu, kako se to plitko i tupavo kaže, nemoguće je ne dozvoliti mu jer on sam je već spreman i nezaustavljiv u svojoj nameri, i tu smo nemoćni, jer dvestoti je put kako se budi uvek pre svih onih na čiji život iz nedelje u nedelju budno motri, jer od njegovog buđenja i zavisi život tih bednika koje prati, iako je ovog, rekli smo već, dvestotog puta tu samo Fric, taj paćenik star pedesetak i kusur godina, da se okoristimo o tu arapsku reč koje se ni Turci nisu stideli. Dakle, Fric, kojeg je Dobrila napustila privremeno, ali dobro premorena od života i svega što život u ovoj vukojebini donosi, svakako i od samog Frica, čiji život nije bio bajka, kako se to priglupo kaže, ali kako nas je još Šopenhauer učio, težak život može da bude dobra škola, ali sigurno nije škola lepih manira u svom osnovnom značenju, dakle, manira kao načina života, spoljašnje forme ponašanja, ophođenja i držanja.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 8. FEBRUARA.
DIGITALNO IZDANJE POTRAŽITE NA NSTORE.RS
Da li je među tih pet nepokolebljivih zemalja koje drže do morala i integriteta takmičenja Srbija? Heh, naravno da nije; naši su po običaju čekali da sve prođe, ne shvatajući da je nemanje stava najveći stav koji postoji.
Marko Prelević
U prevozu, u prodavnici, u banci, tu su ljudi koji napišu – pa dobro, makar se trude da napišu, nekad ne ide, teška su ta slova – „Studirala na kićovanu pa najebala“ na apel za pomoć, na vest da je jedna devojka nestala.
Marko Prelević
