Dok je Srbija čekala obraćanje predsednika Vučića, koji je konačno obelodanio „top mere za narod“, duh jednog čoveka kao da je lebdeo nad tim iščekivanjem.
Taj duh pripada pokojnom gradonačelniku Jagodine, Draganu Markoviću Palmi, čija je politička praksa, nekada smatrana bizarnim lokalnim folklorom, u međuvremenu postala nezvanična državna doktrina.
Jagodinski patent
Sećate li se tih scena iz Jagodine? Dugih redova građana koji čekaju da pred kamerama iznesu svoju muku, a onda sledi brza, očinska presuda: „Dve hiljade dinara za lekove za gospođu“, ili „tri hiljade za gospodina“.
Palma je to branio jednostavnošću koja razoružava. „Ja poznajem 80 odsto građana Jagodine“, rekao je svojevremeno u „Amidži Show“.
Kritičari su u tome videli predstavu poniženja, kupovinu glasova najsiromašnijih i teatralno rešavanje sistemskih problema ad hok milostinjom. Za njegove pristalice, on je bio narodni čovek koji pomaže, zaobilazeći spore i neosetljive institucije.
kada država preuzme sistem
Ono što je nekada bio jagodinski patent, država je, isprva stidljivo, a zatim sve smelije, preuzela kao svoj model.
Krenulo se sa jednokratnim isplatama penzionerima, po pet hiljada dinara pred izbore ili praznike.
A onda je pandemija otvorila vrata za veliko finale: sto evra za sve punoletne.
Odjednom, cela Srbija je postala jedna velika Jagodina, a država se pretvorila u Palmu na steroidima. Usledile su isplate za mlade, pa za decu, pa opet za penzionere, pa za srednjoškolce.
U poslednjih osam godina, zabeleženo je najmanje petnaestak takvih direktnih finansijskih injekcija širokim grupama stanovništva. Princip je ostao isti: problem se ne rešava sistemski, već se sanira jednokratnom uplatom direktno od vođe.
Od milostinje do dekreta
Sada smo prisustvovali vrhuncu te filozofije.
„Paket čudesnih mera za narod“ prevazišao je prostu isplatu novca, evoluirajući Palmin model sa nivoa socijalne pomoći na nivo upravljanja celokupnom ekonomijom.
Više nije dovoljno dati novac da se nešto kupi, sada je direktno naređeno pošto to nešto mora da košta.
Predsednik je najavio obračun sa maržama trgovaca, jer „nema više prevara“, i objasnio da su „neki hteli da zarađuju previše“.
Konkretno, marže u maloprodaji ograničene su na 20 odsto, dok su takozvani „of-rabati“ koje dobavljači plaćaju trgovcima svedeni na 10 odsto. Država nije intervenisala samo zakonima, već direktnim, personalizovanim udarom na cene i kamate.
Na primeru hleba, predsednik je detaljno, kao glavni državni ekonomista, objasnio kako cena od 46 dinara kod proizvođača naraste na 105 dinara u radnji, ilustrujući time potrebu za ličnom intervencijom.
Slično je i sa kreditima, gde je kamatna stopa na gotovinske kredite ograničena na 7,5 odsto, uz konstataciju da su to „najniže kamatne stope u istoriji Srbije“.
Vođa, cene i kamate
Novi paket je, dakle, bio logičan nastavak priče koja je počela sa „dve hiljade za gospođu“. Jagodinski model je usavršen do svoje zastrašujuće suštine.
Ključna razlika nije samo u tome što se umesto iz opštinske sada deli iz republičke kase. Ovoga puta, u toj formuli nema više ni budžeta, nestala je svaka prepreka, institucija ili procedura.
Paternalistička država, koja svoje građane tretira kao socijalne slučajeve, tako je dosegla svoj vrhunac. Predstava se nastavlja, samo što sada više niko i ne glumi da postoji scenario ili režija van volje jednog čoveka.
Tagovi
