Autorka: Philine Bickhardt, istraživačica-saradnica i doktorska kandidatkinja na Univerzitetu u Cirihu
Članak je prvobitno objavljen u berlinskom dnevnom listu „TAZ“ 15.5.2025. Link: https://taz.de/!6084690/
Prevod na srpski: Jelena Gall
Aleksandar Vučić je zaista to učinio: nakon brojnih najava, predsednik Srbije ponovo je otputovao u Moskvu – prvi put od 2021. godine – kako bi prisustvovao obeležavanju Dana pobede nad nacističkom Nemačkom 9. maja. Međutim, poseta nije protekla glatko: zbog bezbednosnih rizika, uključujući navodno viđene dronove, Vučićevo putovanje je bilo odloženo i zahtevalo je prinudno sletanje u Azerbejdžan. Letonija, Litvanija i Estonija čak su mu zabranile prelet preko svog vazdušnog prostora. Činjenica da baš predsednik Srbije u ovom trenutku stoji rame uz rame sa Putinom nije samo simbolična slučajna greška: zvanična Srbija trenutno svodi narativ o fašističkim zločinima u Drugom svetskom ratu na isključivu krivicu ustaša i prati isti obrazac kao i ruska retorika o „denacifikaciji“ Ukrajinaca: istorija se ne tumači uz pomoć ideoloških i političkih, već nacionalnih i etničkih kategorija.
Dok Vučić svojom posetom u Moskvi legitimiše Putinovu retoriku, grupa srpskih studenata je simbolično trčala u Brisel. Cilj: poseta Evropskom parlamentu, gde je 12. maja održana sednica posvećena aktuelnim protestima u Srbiji. Ovaj simbolični kontra-gest otkriva dubinu političke podele koja prožima savremeno srpsko društvo. Studentski pokret zahteva obračun sa korupcijom i nasiljem, dok vlast nastavlja da učvršćuje svoje autoritarne saveze. Ipak, čak ni ovaj raznoliki protestni front nije lišen ideoloških ambivalencija: prisustvo zastava koje koriste i ruski pripadnici paravojne grupe „Vagner“ na ratištima, ili zastava sa klerikalno-nacionalističkim simbolima, izaziva opravdane sumnje. Pa ipak, zahtevi koji su usvojeni širom zemlje na studentskim plenumima po većinskom principu jasno ukazuju na demokratski profil pokreta. Trkom do Brisela studenti su jasno pokazali kome se obraćaju – evropskoj zajednici. Uprkos široko rasprostranjenom evroskepticizmu u javnosti, oni svoju budućnost vide u saradnji s Evropom koja Vučićevim odlaskom u Moskvu deluje još udaljenije. S obzirom na takav kontekst, istupi pojedinih evropskih političara graniče se sa poricanjem stvarnosti. Emanuel Makron je 9. aprila Vučiću prostro crveni tepih u Parizu. Komesarka za proširenje EU Marta Kos pokušala je tokom posete Srbiji krajem aprila da balansira između obe strane – susrela se i sa novom Vučićevom vladom, na čelu sa Đurom Macutom, a i sa studentima na mestu nesreće na Železničkoj stanici u Novom Sadu.
Ideja o rusko-srpskom „bratstvu“ nije novo narativno uporište i zauzima centralno mesto u političkom životu Srbije još od 18. veka. Devedesetih godina, tokom ratova u Jugoslaviji, to „bratstvo“ je bilo i strateški korišćeno. Rusija je tada predstavljana kao moćni zaštitnik protiv Zapada. Od godine 2008, nakon jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova, proruska retorika doživljava novi uzlet. Slogan „Srbi i Rusi – braća zauvek“ postaje ideološki lepak za autoritarni i nacionalistički pogled na svet.
Srpska pravoslavna crkva igra u toj matrici ključnu ulogu. Pod patrijarhom Porfirijem Perićem, koji se 23. aprila u Moskvi sastao s patrijarhom Kirilom i Putinom, SPC se sve čvršće povezuje sa interesima nacionalne države. Njena saradnja s moskovskom Patrijaršijom ogleda se i u tome što ni danas ne priznaje autokefalnu Pravoslavnu crkvu Ukrajine, osnovanu 2019. godine.
Ako pogledamo aktere i simbole na Paradi pobede, dobijamo sliku jedne apsurdne družine: pod zastavom „antifašizma“ okupljaju se autoritarne, ultranacionalističke i klerikalno-konzervativne snage. „Borba protiv fašizma“ postaje kulisa za sprovođenje antizapadnog, fašistoidnog društvenog modela. Kao što se 9. maja u Moskvi borba brojnih sovjetskih naroda protiv nacističke Nemačke nacionalizuje u „rusku“ borbu, tako se i u Srbiji politika sećanja sve više koristi kao sredstvo nacionalizacije istorije. U Beogradu je 2023. godine otvoren muzej posvećen Draži Mihailoviću, vođi četnika i saradniku nacista u Drugom svetskom ratu.
Istovremeno, dolazi i do reinterpretacije „Starog sajmišta“, mesta na kojem je bio nemački koncentracioni logor, pri čemu se nemačka odgovornost potiskuje, a naglašavanjem „hrvatskih“ zločinaca i „srpskih“ žrtava crtaju nove etničke linije podele.
Ono što se ovde naziva antifašizmom – Vučić je 8. maja ispred moskovskog Kremlja u video-snimku govorio o „antifašističkom nasleđu“ – u stvarnosti je namerna revizionistička rekonstrukcija prošlosti.
„Preokrete u suprotnost“ (Verkehrungen ins Gegenteil) je Silvija Sase (Sylvia Sasse) opisala u svojoj istoimenoj knjizi iz 2023. kao tehniku moći autoritarnih. Tu tehniku možemo prepoznati na više nivoa ove paradne postavke. Najpoznatija ruska strategija dezinformisanja, „aktivno-reaktivna inverzija“, od početka rata ima snažan odjek u srpskim medijima. Većina srpskih tabloida, pod kontrolom menadžera bliskih vlastima, u februaru 2022. godine je na naslovnim stranama objavila da je „Ukrajina napala Rusiju“. I u govoru povodom Dana pobede 9. maja u Moskvi, upravo ova inverzija zauzima centralno mesto: izvrću se uloge napadača i žrtve. Onaj koji napada (Rusija) prikazuje se kao branilac slobodnog sveta. Onaj koji vraća fašizam u Evropu, predstavlja sebe kao pobednika nad njim.
Još jedan alat iz ruskog arsenala dezinformacija jeste narativ o tzv. obojenim revolucijama.
Kao reakciju na mirne studentske proteste, srpska vladajuća stranka je u januaru 2025. okačila ogromne transparente sa podignutim srednjim prstom i natpisom: „Odgovor srpskog naroda na pokušaj obojene revolucije“ – do sada bez velikog efekta, jer protesti ne prestaju.
Rusija i njeni autoritarni saveznici koriste ovaj narativ u mnogim postsovjetskim državama još od 2000-ih godina kako bi diskreditovali demokratske pokrete: ružičasta revolucija u Gruziji 2003, narandžasta revolucija u Ukrajini 2004, revolucija lala u Kirgistanu 2005.
To je jasno upozorenje sopstvenom stanovništvu. Poruka glasi: ako se suprotstavite, dobićete rat. Ruska propaganda funkcioniše – naročito u Srbiji, gde ruske državne televizije RT Russia Today i Sputnjik imaju svoje filijale, a koje su u EU zabranjene već duže vreme.
Međutim, ulogu pojačivača tih narativa najviše imaju domaći mediji, čijih se čak 63% prihoda finansira iz reklama koje plaćaju zapadne strane firme: gotovo 10% reklama dolazi iz nemačkih kompanija.
Ali, da se vratimo na temu dezinformisanja: upravo tu temu su studenti adresirali 29. marta kroz performans čišćenja, kada su tabloid „Informer“ i njegov televizijski kanal preimenovali u „DEZ-Informer“. Aleksandar Dugin, ruski ultranacionalistički političar i glavni ideolog Kremlja, postao je omiljeni „filozof“ srpskih medija. Njegov pandan u Srbiji je Vladimir Kršljanin, koji je od 2022. i ponosni državljanin Rusije. Kršljanin je zajedno s Duginom autor publikacija, redovno citira Putina, patrijarha Kirila i druge zvaničnike u svojim nastupima.
U svojoj novoj knjizi „Novi svet, Srbija, Rusija, Kina“, nekadašnji Miloševićev saradnik i suosnivač njegove međunarodne grupe podrške dok je bio u Hagu, najavljuje „novi svet“ (što podseća na rusku globalnu fondaciju „Ruski mir“) koji će predvoditi Rusija i Kina, a u kojem bi Srbija bila partner.
U skladu s tim scenariom, 9. maja na tribini sede predsednici Rusije i Kine, Vladimir Putin i Si Đinping, kao vođe „multipolarnog sveta“ protiv „neofašističkog“ NATO-a.
Ova alijansa, piše Kršljanin, predstavlja najveću pretnju miru u Evropi.
Duginova ideja o „duhovnoj nadmoći nad materijom“, kao i njegov prezir prema liberalizmu i individualizmu, jasno odzvanjaju u Kršljaninovim stavovima o prevazilaženju individualizma i uspostavljanju „pravednog multipolarnog poretka vođenog božjim zakonom“.
Dugin ide i korak dalje, pripisujući Srbiji ulogu predvodnika u borbi protiv strane dominacije i u odbrani pravoslavne vere. Za Srbe je, po njemu, bitka na Kosovu 1389. ono što je za Ruse bio „najvažniji datum ruske istorije“, bitka na Kulikovom polju 1380. protiv Mongola u današnjoj Tulskoj oblasti. Zapanjujuće je kako su upravo dva izgubljena boja postala temelji nacionalnih mitova.
Ovaj ideološki savez Srbije i Rusije dodatno se učvršćuje kroz politički motivisane ekonomske veze. Prema istraživanju portala KRIK, 204 ruska oligarha i ratna profitera, uključujući bivše agente FSB-a, od 2022. su u ubrzanom postupku dobili državljanstvo Srbije – čime zaobilaze sankcije EU. Jedan od njih, Ivan Sibirev, dobio je srpsko državljanstvo 14. marta 2024. od tadašnje premijerke Ane Brnabić, navodno „iz nacionalnih interesa“.
On je suvlasnik firme „R-Stroy“, koja gradi po razorenim ukrajinskim gradovima poput Marijupolja i od 2024. se nalazi na spisku sankcija EU. Kako pokazuje istraživanje Radija Slobodna Evropa, srpske firme su od 2022. izvezle robu dvostruke namene u vrednosti od preko 71 milion dolara u Rusiju uključujući i intel-komponente koje se ugrađuju u rusko naoružanje. Isporuke se najčešće obavljaju preko posrednika u Aziji, čime se zaobilaze zapadne izvozne kontrole. Na taj način Srbija, uprkos zvaničnoj „neutralnosti“, sistematski podriva sankcije i time jača rusku ratnu mašineriju.
