“Vladalo je predubeđenje da sam ja tvorac crnogorske nacije… I Titu sam rekao ‘Crnogorci jesu Srbi’. A on mi je odgovorio: ‘Dobro, ali nama sada treba Republika’…”

5
Milovan Đilas i Josip Broz Tito 1952. godine. Foto Profimedia

“Nisam mu čitao knjige, ali sam ga video jednom ili dva puta na televiziji. On nije bio dobar Srbin. Nije bio ni dobar čovek. Mi Srbi imamo mnogo junaka, ali on nije jedan od njih.”

Tako je, u tekstu Krisa Hedžisa za “Njujork tajms” iz Beograda, dve godine nakon smrti Milovana Đilasa, govorio jedan student.

Ceo tekst bio je tako intoniran: nova generacija građana Srbije ne vidi ili ne želi da vidi šta je Milovan Đilas značio; dok su drugi istočnoevropski disidenti – a retko koji je bio tako plodan pisac i mislilac kao Đilas – nakon pada komunizma slavljeni kao heroji, on je gurnut u zapećak, a u nacionalističkom ludilu ponovo prezren, ovaj put od širokih masa.

Bile su to godine kada je opet trebalo guslati o srpstvu, a Đilasa je pratilo ono da je “izmislio crnogorsku naciju”, što ga je odmah diskvalifikovalo, kako će reći taj student, kao “dobrog Srbina”.

Borislav Lalić u knjizi o Đilasu prenosi reči iz knjige Momčila Đorgovića “Đilas – vernik i jeretik”:

“Osećam se Srbinom iz Crne Gore. Podvlačim ovo iz Crne Gore, radi lokalne razlike od Srba u Srbiji. Jeste, znam, vladalo je predubeđenje da sam ja tvorac crnogorske nacije, ako neko može uopšte da stvara naciju… O tome sam kao ministar za Crnu Goru razgovarao i sa Titom i rekao mu ‘Crnogorci jesu Srbi’. A on mi je odgovorio: ‘Dobro, ali nama sada treba Republika’…”

Sve to nije dopiralo do masa.

Kao da su se obistinile reči iz “Nove klase”, njegovog najvažnijeg dela, što je te 1997. napunilo četrdeset proleća, ono o tome da se u sistemu koji je opisivao konfiskuje i intelektualno nasleđe ljudi.

“Monopolisti se ponašaju kao da je čitava istorija postojala samo da bi se oni pojavili. Oni mere prošlost po sopstvenoj formi. (…) Uzdižu pigmeje a uništavaju velikane, posebno velikane svoga vremena.”

Tih godina dela Milovana Đilasa, jednog od svetski najpoznatijih intelektualaca dvadesetog stoleća, nisu se mogla naći u gradu u kojem je živeo i stvarao.

“Ignorišu ga antologije i biografije srpskih pisaca, retko se o njemu predaje na univerzitetima, a u udžbenicima istorije osuđuje se za dela tokom Drugog svetskog rata. Učenicima se govori da je nadgledao ubistva srpskih četnika, koji se sada slave kao prethodnica modernog srpskog nacionalizma, a koji su se sukobljavali sa partizanima tokom borbi sa nemačkim okupatorima.”

Sve ovo je veliki podsetnik, piše Kris Hedžis, da živeti moralni život, sa svim teškoćama koje to nosi sa sobom, ne garantuje ni posthumni trijumf.

“Moralno je on pobedio, naravno”, pričao je tada Miladin Životić. “On je najveća ličnost u našoj političkoj istoriji, ali u trenutnoj političkoj klimi nema nikakvog uticaja. Mnoge od njegovih knjiga nisu ni prevedene.”

Životić je bio ugledni srpski filozof koji će još 1968. doći na udar režima, zbog podrške studentskom buntu. Smetalo je što je bio član Saveta časopisa “Praxis” i jedan od utemeljivača Korčulanske letnje škole, pa je sa sedmoro drugih nastavnika uklonjen sa Filozofskog fakulteta 1975. Vratiće se tek posle dvanaest godina.

Bio je i jedna od ključnih figura antiratnog pokreta devedesetih i tada posebno blizak Milovanu Đilasu. Jer njih su dvojica bili među utemeljivačima Beogradskog kruga, koji je tih godina okupljao, sa jezgra od prvih pedeset, više od četiri stotine nezavisnih intelektualaca što su se u jeku rata okupili, kako je glasio njihov kredo, radi promocije vrednosti demokratskog, građanskog, pluralističkog društva. Suprotstavljali su se ratu i nacionalnoj netrpeljivosti, a Životić je tokom opsade Sarajeva nekoliko puta uspevao da se probije do tog grada i tako pruži ne samo simboličnu podršku. Takve su akcije, od “Crnog flora” do odlaska u Hrtkovce, preduzimali i drugi članovi.

Sesije Beogradskog kruga redovno su, svake subote, održavane u Studentskom kulturnom centru u Beogradu (a potom i u Domu omladine) u najgore vreme, od aprila do kraja juna 1992. Bile su sinonim otpora propagandi i besmislenom ratu.

Naravno, Beogradski krug će danas biti sinonim za “Drugu Srbiju”, po zborniku u kojem su sabrana kazivanja osamdeset članova Kruga i njegovih gostiju iz tog prvog perioda. A “Druga Srbija” imaće, sve do danas, ovakve i onakve konotacije, baš kao i Milovan Đilas.

(Miladin Životić preminuo je 26. februara, manje od dva meseca nakon što je Kris Hedžis objavio tekst o Milovanu Đilasu u “Njujork tajmsu”.)

Posebno je zanimljivo kako je Milovan Đilas mogao da bude čovek koji osniva Beogradski krug i koji ustaje protiv rata i nacionalizma u svakom trenutku, u svakom svom nastupu, u svakom tekstu, a da u isto vreme neguje bliske, prijateljske odnose sa ljudima koje bi taj isti “krug” označavao kao instigatore onog istog nacionalizma koji je gurnuo zemlju u beslovesnost.

Pre svega bi se to moglo odnositi na Dobricu Ćosića. Odnos njih dvojice nije uvek bio najbolji – prisetimo se onog suđenja 1955, dve godine nakon što je Đilas tada mladog pisca uveo u redakciju “Nove misli” i time mu pružio priliku i ohrabrenje, a ponajpre mu pružio priliku da postane “đilasovac” – ali jeste bilo gotovo bizarno da su probranim rečima, nekoliko meseci ili godina pred smrt (svako svoju) o njemu govorili i Miladin Životić i Dobrica Ćosić.

Ili je to, zapravo, više govorilo o Milovanu Đilasu, Srbiji i Jugoslaviji, nego o Miladinu Životiću i o Dobrici Ćosiću?

Ovako je na tribini “Moguća Srbija Milovana Đilasa”, održanoj o stotom rođendanu Đidovom, zborio Dobrica Ćosić, koji je za sebe pričao da je “kao borbeni pesimist postao odlučan protivnik titoizma, a po Đilasovom povratku sa robije imao sam sreću da, zajedno sa Matijom Bećkovićem, postanemo bliski intelektualni prijatelji”:

“U bivšoj Jugoslaviji o takvom čoveku izrečeno je najviše neistina, krivotvorstva i kleveta; taj gordi, ponositi čovek doživeo je u svojoj generaciji, pored golootačkih logoraša, i najviše poniženja od vlasti za koju se borio i od drugova sa kojima se borio. Revolucionarni naraštaj čiji je najomiljeniji vođa bio u antifašističkoj borbi i narodnoj revoluciji, posebno crnogorski i srpski komunisti, ostali su mu moralni istorijski dužnici. Milovan Đilas je danas, po mom uverenju, jedno od prvih personalnih pitanja istorije srpskog naroda u drugoj polovini 20. veka. On nam ne nudi samo idejna saznanja jedne neostvarene revolucije; on nam nudi iskustvo borilačkog podviga, ali i tragizma prometejstva i slobodoumlja, smisla i zabluda čoveka koji je pokušao da menja istoriju svog naroda. O njemu se još uvek pismeno ćuti, svesno zaboravlja, a usmeno i neodgovorno svašta zbori.”

Čak i tada je, doduše, Ćosić imao šta da zameri Milovanu Đilasu. Na ovoj tribini govorio je i onim optužbama koje su Đilasa pratile čitavog života, o njegovom boljševizmu i staljinizmu, o njegovim greškama.

“Sudelovao je u političkim likvidacijama srpskih demokratskih vođa, bio je u partijskim komisijama Sretenu Žujoviću i Blagoju Neškoviću, obogotvorio Staljina i ocezarisao Tita. A onda je 1953. godine pravim podvižničkim prosvetljenjem, uviđanjem bespuća staljinističkog poretka i bede života bez slobode, savešću i hrabrošću na dužnosti predsednika Savezne skupštine i člana najvišeg partijskog rukovodstva slobodarskim umom slomio svoju volju za moć na vlasti i nagon za prvaštvo u svom epskom narodu. Postao je pobunjenik i martir za slobodnu misao i ljudsko dostojanstvo”, naveo je Ćosić.

Tako impozantna (sa vrednosnim sudom i bez njega) politička, društvena i književna figura kao što je bio Milovan Đilas nije mogla da se ne očeše o gotovo svakoga ko je nešto značio u javnosti Jugoslavije – ili su se, preciznije, drugi češali o njega – no nekoliko tih susreta, gotovo sudbinskih, uticalo je i na poimanje Milovana Đilasa.

Posebno što je retko kada imao priliku da odgovori na glasine i “pouzdane anegdote”.

Tako će, recimo, ostati zabeležena njegova grubost prema Isidori Sekulić u onom slučaju oko Njegoša, a još će više odjeknuti sukob sa Miroslavom Krležom, duel velikana koji je vukao repove još od vremena pre Drugog svetskog rata i žustre polemike koju je mladi komunista vodio sa tada uveliko slavnim piscem, čija su najvažnija dela izašla dvadesetih i tridesetih godina.

Krleža je važio za marksistu, ali je došao u sukob sa tadašnjim komunistima, pre svega sa Đilasom, oko potencijalne – a potom i vrlo konkretne – uloge umetnika u revolucionarnim zbivanjima. Možda je tu tvorac “Glembajevih”, “Petrice Kerempuha” i “Filipa Latinovića” i bio u pravu, jer je on, za razliku od mladih i nabaždarenih komunista, znao šta znači rat, budući da je socijalista postao kada ga je razočarala srpska armija, koja nije želela da ga prihvati kao dobrovoljca i idealistu.

Nekih sedam-osam godina po Krležinoj smrti, Đilas se u intervjuu zagrebačkom “Startu” vratio na korene i posledice te kavge.

“Razilaženje s Krležom počelo je nešto ranije. Ja i sada mislim da Krleža nije bio čvrst marksista. Marksizam je za njega, bio jedna od doktrina, verovatno najbliža, s obzirom na to da je pomoću te doktrine izvedena oktobarska revolucija, čiju je blizinu osećao i što je vezano za njegova lična i književna iskustva iz Prvog svetskog rata, iz one klanice koju je Krleža opširno kroz svoja dela obrađivao i vrlo duboko preživeo. Naravno, takvo njegovo poimanje marksizma, gledajući danas, ne bi mu se moglo upisati u manu, ali, gledajući iz onog vremena, kada smo mi dovršavali revolucionarnu Partiju, to se činilo kao ogroman nedostatak.”

Krleža se na Đilasa zapravo naljutio kada je čuo da je Đilas u svojim memoarima napisao kako ga je Mile Budak, ideolog ustaškog pokreta, oslobodio zatvora i tada potapšao po ramenu: “Ne brinite, Fric, sve će biti dobro.”

“Počeo je da piše netačne stvari. Na primer, da bih ga ja ubio; da sam poručivao kako je ruka Agitpropa dugačka itd. Onda je počeo i s tom pričom o ‘Maderi’ (u čijoj je zgradi bio Agitprop CK Jugoslavije) kako sam ga ja posle rata dočekao namršten, u čizmama, šetajući od zida do zida; i da sam mu tada, navodno, rekao da bi, možda, bio i ubijen da je u toku rata došao u partizane. Možda sam ja tada rekao da se eventualno moglo i svašta dogoditi da je naleteo na neku neupućenu skojevsku ili partizansku grupu, ali nikako da su mu tu sudbinu nametnuli partijski vrhovi, jer takva budalaština nikom nije padala na pamet. Drugo, nama je Krleža bio potreban za vreme rata, više nego mi njemu. Molim vas, pa mi uzimamo Nazora, Augustinčića (koji je pravio Pavelićevu skulpturu), a da nećemo Krležu koji je evropsko ime!”, govorio je Đilas.

Tada je već mogao da prizna da je, s literarne tačke gledišta, Krleža imao pravo, i da književnost treba odvojiti od politike.

“Ali nije imao pravo kad je sve koji se s njim ne slažu proglasio glupacima, netalentima, nepismenima. Razumljivo, kao i oko svakog velikog čoveka, oko Krleže se skupljala neka vrsta kamarile, koja je vlastite nedostatke nadoknađivala njegovom veličinom. Razlika između nas i Krleže bila je, u stvari, samo u pitanju revolucionarnog kursa.”

Ostaće, ipak, one čuvene rečenice upućene Krleži: “Svet posmatran iz salona mora biti svet salona” i “Puška katkad znači veću slobodu i od najslobodnijeg pera”.

Samo što će, eto, Đilasovo pero biti slobodno.

Čak i kad nije bilo samo pero, čak i kad je morao svoje misli da piše na toalet papiru, kao tih godina u drugoj, trećoj, četvrtoj poseti Sremskoj Mitrovici.

*Iz knjige Marka Prelevića “Milovan Đilas: Anatomija jednog disidenta” koja se može naručiti preko sajta Nstore.rs ili direktno na sledećem linku:

Pogledajte i druge naslove iz edicije “Velike biografije” koji su dostupni na Nstore.rs:

5 KOMENTARA

  1. Кад га је хвалио србомрзац Животић онда је све јасно и не треба даље објашњавати. Иначе, Ђиласа је најлепше окарактерисао Драгош Калајић у једној тв емисији пре тридесетак година, у којој су њих двојица учествовали, када му је рекао: “вама само Бог може да опрости”.

  2. Kada se setim pasjih grobalja koje je pravio Milovan Djilas onda sva ta njegova svadja sa Josipom Brozom posle 10 godina njihovog vladanja to njihovo razilazenje uopste me ne intetesuje jer me stavovi i misljenje osobe koja je mogla da pobijene ljude tako rasporedi i pusti pse da ih jedu uopste ne doticu. Takva osoba koja je pravila pasja groblja ne zasluzuje nikakvu paznju.

  3. Srbi, ako nisu Hercegovci, u Crnoj Gori ne postoje. Vreme je da to shvatimo i da o Đilasu i drugim izuzetnim Crnogorcima pišemo uvek sa oznakom : Crnogorac, ako hoćemo etničku oznaku. Neki opaki Beograđani kažu: ja sam Srbin iako svi znamo da je Crnogorac, dakle nacionalna manjina kao i svaka druga. Svaki “Srbin iz Crne Gore” koji od malena živi u Srbiji pod starost počne govoriti naglaskom kraja iz koga potiče. Neki tvrdokorno tako postupaju od rođenja u Srbiji! Zašto? Pa zato što je genetika – genetika. Ajd koju o Njegošu? Poznato li je kome da se svoje kapitalno delu posvećije suverenu susedne države? A Matija Bećković, pogledajte poslednje republičke izbore – brend za neuspeh, da ne pišem dalje.

  4. Uzaludni pokusaji rehabilitacije Druga Djilasa. Sama rec Drug nam je svima dovoljna. Ne ponovilo se.

    • Jedino pozitivno je kod Đide je što jedini bar nešto progovorio o strašnim zločinima koje su činili. Progovorio je i titovim pregovorima sa nemcima. Ali sve u svemu je daleko od pozitivne ličnosti

Comments are closed.